Шест песама из збирке Капи модрине, УПС, Глушци (2020)
ЈАБЛАН
За С. О.
Када сунце мине у смирају дана
бесана ноћ пространством стражари
низ гране Јаблана долази јесен
а бледи месец му на усни крвари
Звоне зона у бескрајној тмини
то луди ветрови кроз тело му реже
и трпи бол од позне јесени
док сребрна магла груди стеже
Запевају гране под звезданим трњем
и бескрајем где се тресла гора
све што је миловао, све што волео је
са црном стражом испратиће зора
ЧИЈА РУКА
Чија црна рука тера облак доле
и на младе груди плаву кишу слива
пред мојим погледом заклања сунце
пукотину сваку на земљи подрива.
Прођоше сви часи удављени чежњом
чујем ударају звона у даљини
и светло се гаси, гаси се и нада
моја душа чами у дубокој тмини.
Слути срце тренутке сопствене немоћи
удављене чежње у очима сјаје
лепоте залазе а пропаст их носи
светлост мога бића у горке бескраје.
Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.
МОДРА ЗОРА
разлила се модра зора на све стране
влати траве купају се у роси
с тешким уздахом дрво шуми тугу
пролама се јаук што га ветар носи
с трновитог жбуна прхну мала птица
задрхта ми срце кад на груди паде
полете ми душа, жеље што ме даве
и осташе само умрле ми наде.
дуго сам гледао у пусте даљине
и постадох само сив камен што ћути
јед чуван испод већ трулога пања
док ми уздах трне кô у ноћи смрти
опраштам се, одлазим блаженству бескраја
лагано сакупљам прње тог тренутка
опраштам с тугом што ми ломи гране
и душу сакривам у тишини кутка.
МОДРА НОЋ
У тишини модра ноћ се шуња
где се страда, где мисао тоне
мирис туге ветар ми доноси
у ноћној дубини неспокоји звоне
Снови се котрљају у пустом бескрају
горке ме сузе беспућима воде
на невидљивом крсту гледам распеће
пред сенама дубок амбис до слободе
О још једном само, о мили Боже
да ми је подићи свет несталих нада
да ми је још једном ићи пољанама
где је песма птица, где ведрина влада
СУЗА
Владиславу Петковићу Дису
Склупчано умором тело
спуштам на постељу ледну
и покривам руком лице
питам своју судбину јадну
Да л’ певају плаве птице
да л’ постоје топле сузе
мртве гране не говоре
жеље хладна рака узе
Зашто око не заплаче
зашто суза не прелије
и све јаде и све жеље
у гробницу да сабије
Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове
НА БЕЛОМ КРИНУ
У временској трулежи стојим
слутим речи ране и касне
добују кроз гране отежале сиве
и остављају трагове јасне
Ветар звижди и снажно дува
прамен магле влагом испунио зрак
на главу пада лишће глуво
у башти кринова задах јак
Крадем кâд небески у заносу страсно
ал’ мокра ноћ гуши младину месеца
смрт ме гледа строго и питомо
из тужне долине моја јесен јеца
И враћам се у мрачне дубине
прошлост моја с глувим лишћем мину
док се грчи лице и јече кише
смрт поносна на белом крину сину
О ПОЕТЕСИ
Зорица Бабурски је рођена 2. августа 1965. године у Суботишту. Поезију пише од ране младости, а тек од недавно објављује на порталима и у часописима за књижевност (Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор, Култ, Неказано, Суштина поетике, Онлајн поезија…). Објавила је једну збирку песама Капи модрине.
Мајка је троје деце. Живи и ради у Руми.
Извор: збирка Капи модрине