Војислав Илић

Војислав Илић je рођен у Београду 14. априла 1862. године. Песник, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и тежак живот.

Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао.

Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Кроз кућу породице Илић продефиловали су бројни знаменити људи тога времена, попут Бранислава Нушића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Лазе Костића, Јована Јовановић Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Лазаревића и других. Могло би се рећи да је Јованова кућа била једини књижевни клуб у престоници. Сматра се да су Војислав и његова браћа превели бројна дела руских писаца попут Пушкина, Державина, Љермонтова, Шевченка и других.

На тим поетским дружењима зближио се с Ђуром Јакшићем, те се касније и оженио његовом ћерком Тијаном Јакшић, која је умрла врло млада. Након тога оженио је Зорку Филиповић с којом је добио ћерку Светлану.

У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

Његово песништво дели се на неколико врста – на класично песништво инспирисано митологијом европских и азијских народа, романтичарско песништво у коме доминира елегична поезија, реалистичко песништво заступљено у сатиричним и социјалним песмама, парнасовско песништво утемељено на античким мотивима и симболичко песништво које је приметно у збирци песама коју је објавио две године пре смрти.

Илић је у српском песништву извршио одлучан раскид с романтизмом. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

Умро је у Београду 21. јануара 1894. године.