Сања Живковић – О роману Шпијунка Паула Коеља

Роман Шпијунка Паула Коеља по много чему је занимљив и другачији од свега што је овај аутор написао. Наиме, он на интересантан начин прати живот најчувеније шпијунке и уметнице слободног духа, Мата Хари, користећи најупечатљивије моменте из њеног живота. Такође, он се поиграва често ходајући по танкој жици између историје и фикције, стварног и нестварног, онога што се чита и онога што се учитава. Но, кренимо редом.

Прво Коељово поигравање дешава се на плану структуре, с обзиром на то да је роман подељен на три дела, и то: пролог, у ком је приказан тренутак шпијункине смрти, писма које је писала адвокату, др Клинеу, његови одговори и епилог, у којем сазнајемо оно што се догодило са њеним посмртним остацима. За разлику од друга два, која имају лирских момента, последњи је тога ослобођен и чини се да би се могао посматрати као чист историјски додатак. Но, иако је тако, прича би без њега била непотпуна и незаокружена.

Друго поигравање дешава се на плану третирања историјских чињеница у вези са Мата Хари. Оно се  може пратити на три нивоа, и то: историјске чињенице које су пренете доследно; историјски моменти дати кроз призму фиктивног и делови које историја није потврдила, а који су могући. У прву групу спадају датуми рођења, смрти, имена родитеља, мужа, њено шпијунско име H 21 и сл. Други ниво заузима највећи део романа и у њему се Коељо појављује као оно што јесте – писац. Тако је тренутак њеног одласка од куће због очевог банкротства дат кроз емотивну епизоду у којој мајка даје ћерки семе лале, што има за циљ да је увек сећа на родну Холандију. Поред тога, поменути поступак прераста у симбол, с обзиром на то да ће она од тог тренутка у њој проклијати семе неке нове особе, која ће касније себи доделити и ново име, те ће Маргарета Зеле постати Мата Хари. Историја не бележи податак да је била силована од стране директора школе, као ни да је у браку тешко живела и била малтретирана. Коељо о томе пише толико упечатљиво да читалац нема разлога да сумња да се то догодило на начин на који је и описано. У епизоди приказа лошег брачног живота служи се системом огледала или пресликавања, те уводи брачни пар наизглед срећан, а заправо толико лош да жена пред свима извршава самоубиство. Чини се да је аутор толико проникнуо у лик Мата Хари да је наслутио да се тако нешто морало догодити и нагнати јунакињу на будуће потезе. Док је историја види као куртизану која продаје наготу свог тела за новац, Коељо је сагледава првенствено као уметницу и плесачицу. Наиме, он ни у једном моменту не пренебрегава њене везе зарад интереса, али у први план ставља утиске које изазивала код публике, као и жељу других плесачица да буду као она. Штавише, њена моћ на сцени била је толика да је успела да заведе Франца Олафа, који се  заљубио само гледајући њене наступе, а који ће у Коељевом делу битно одредити њену судбину, док  историја ове податке не бележи. Сусрет са француским и немачким челним људима обавештајних служби приказан је тако да се из њих може јасно формирати лик жене, која је, чини се, олако упала у мрежу зараћених страна, без могућности да из тога изађе неповређена. Постоје подаци да је била заљубљена у 18 година млађег руског капетана Вадима, али у роману се подцртава његова суровост, одрицање од Мата Хари и њена туга. Са тим у вези је и најемотивнији моменат у делу у којем ће се јунакиња разоткрити као жена која истински воли и то преко приче о залуд страдалом славују. Када је реч о нивоу који се односи на оно што историја не бележи, али се могло догодити, првенствено се мисли на сусрете које је имала са Пикасом, који јој се није допао и Модиљанијем, који јесте, као и на познанство са Фројдом.

Треће поигравање, бележи се на пољу формирања Мата Хариног лика, који се може поделити на три фазе, омеђене променом имена, као ознака промене идентитета. Тако постоји период у којем живи и понаша се као Маргарита, затим као Мата Хари, па као H 21, да би на крају остала огољена и практично безимена као још једна жртва смртне казне, која се не либи да погледа смрти у очи.

Из свега наведног можемо закључити да је Коељо речима насликао портрет жене за коју су сви чули, многи писали, а о којој се уистину мало зна. Он је на својеврстан начин покушао да реконструише историјска сазнања, и да имену Мата Хари поред, за њу, сталног епитета шпијунка придружи и неколико других одредби. Такође, својим делом подстакнуће читаоце на размишљање, позивајући их да трагају за личним историјама људи које званична историја бележи, а које лебде негде тамо.