Радојка Бјеливук – Латинично Р код Босе

Постоје слова која се никада не науче. Колико год срицали азбуку, хабали Буквар, купусали Читанку, та слова остају ненаучена за цео живот. Просто се отму руци, отму се слуху и говору. Не постану никада глас. Остану вечити знак који не умете ни да поновите, ни да кажете. Тако доживотно, као покуњено дете, ћутите. Постоји, наравно, и оно једно слово које вам обележи живот својим косим цртама, усправним, дебелим. И остану да стоје тако усправно и кад се ви погрбите од година и година срицања тешке азбуке.




Научила сам азбуку пре првог разреда, али ниједно слово азбуке не знам. Не знам… Питајте ме сада шта је „аз“ рекло мојој руци кад је почео сусрет. Питајте ме за „буки“ и његово неповерење у руковање са мном. Питајте ме и нећете добити одговор. Одговор не знам ни ја. Никада слова азбуке нисам научила. А трудим се. Иако одавно завршених студентских дана, ја вуцарам свакодневно читанке са собом, малтретирам књиге, поезију доводим до метаморфозе у ономатопеје, а и даље сам онај исти неко ко не уме писати, ко није савладао азбуку. И даље сам онај исти неко ко уме да напише само једно једино слово, латинично…

Пре много, много година, у једном малом, малом селу родило се једно слово. Латинично Р. Мама је руку повела у једну зграду, на један разговор и једну кафу. Код тета Босе. Уз степенице, на спрат. На тета Босином столу био је папир. Празан, заводљив. Рука је полетела право у тај загрљај белине, али јој се нису допали први кораци по белом пределу. Руци је у помоћ притекла друга рука, показавши како да корача сигурно, не саплићући се. Рука се још мало тетурала, а онда коначно проходала! Из тих првих корака родило се латинично Р.

Корачала је рука право, па направила полукруг лагано у десно и вратила се уназад, а онда, нашавши изненада један путић југоисточно, пошла занесено њиме. Корачала је рука, сва у заносу и корачала би ко зна докле још тако да мама није повела руку кући. Низ степенице, са спрата. Бели папир, који више није био бео, већ натопљен крвљу једног рођења, остао је на столу, крај испијене кафе. Црнило из шоље пренесено је на папир. Шоља се сада белела, а папир био сав у флекама. Флекама једног рођења. Док тета Боса није опрала шољице.




Само је једно слово рођено из корака моје руке. И то је било латинично Р. Код Босе. У оној згради, која и сада постоји у оном малом, малом селу, као пре много, много година. Оно што више не постоји јесте онај папир и оне шољице. Тета Боса сигурно кува и испија кафе и сада, дајући прилику можда некој другој руци да магијом првих корака преноси таму са једног места на друго, присуствујући рађањима. Сигурно то тета Боса чини, али ко зна где. Сигурно у некој приземној кући, у неком великом граду. Била је то обична кафа и обичан разговор, али нису ни слутили да је слово које се тада родило обележило мој живот и све моје будуће кораке. То једно слово. Латинично Р. Код Босе. У оном малом, малом селу, уз степенице, па на спрат…