Раде Драинац родио се као Радојко Јовановић 26. августа 1899. године у Трбуњу код Блаца. Основну школу завршио је у Блацу а 1911. године уписује се у гимназију у Крушевцу у којој – до почетка Првог светског рата, завршава три разреда. Године 1914. већ је на фронту, са својом војском, а 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани.
У земљу се враћа 1918.године, наставља школовање, а прекида га после шестог разреда. Већ 1919. године, објављује поезију у часопису „Епоха“. Збирка стихова „Модри смех“ излази у Београду 1920. године са потписом Рад. Јовановић. 1922. покреће часопис „Хипнос“ и објављује програм Хипнизма – први пут потписује се као Раде Драинац. У едицији Хипноса објављује књиге стихова „Воз одлази“. Потом објављује низ збирки песама све до последње „Дах земље“ објављене 1940. године.
Раде Драинац се сврстава међу најинтересантније српске писце између два светска рата. У првој фази његовог песничког рада најчешће је користио дванаестерац у стиху. Објавио је две песничке збирке „Модри смех“ (1920. године) и „Афродитин врт“ (1921. године). У овим збиркама доминантни су мотиви платонске еротике, пролазности и Бога.
Друга авангардна фаза његовог рада произвела је песничке збирке „Воз одлази“ (1923. године), „Лирске минијатуре“ (1926. године), „Бандит или песник“ (1928. године) и „Банкет“ (1930. године). Ове збирке обилују мотивима путовања, дехуманизованог савременог града, словенства, муке песника на овом свету, са све прожетим црним хумором и иронијом. Експериментисао је са стиловима. Користио се метафорама, а мелодија и ритам јављају се као синтеза простора и времена.
У трећој фази свог песничког рада Драинац се све више одмицао од модернизма. У програмским радовима као што је „Књижевни фронт“ продубио је његов сукоб с надреализмом. Песничке збирке објављене 1938. године су: „Улис“ и „Човек пева“. Док је 1940. године објавио збрку „Дахом земље“.
Његова поезија састоји се од разних решења животне загонетке. Користио се јединственим начином изражавања. Речи су му јаке, метафоре свеже, употребио је велики број дотад непознатих речи у поезији и тако на својствен начин модернизовао поезију. Са великом страшћу писао је о модерном животу и савременом свету. Његова поезија захватила је сурову животну реалност, у песмама су присутни возови и бродови који одлазе на далека путовања, опевао је мирис кафана, велике булеваре, уопште живот модерних градова. Анализом његових дела осјећа се опседнутост путовањима и велика чежња за далеким, неоткривеним пределима.
Писао је прозу у виду приповетки „Срце на пазару“, романа „Шпански зид“, путописа и фељтона „Љепоте и чуда Париза“, критика и есеја „Осврти“, књижевних полемика и политичке публицистике „Без маске“, драма „Азил за бескућнике“ и ратних дневничких записа „Црни дани“.Волео је да путује: 1927. и 1929. године био је у Француској, 1931. у Фиренци, а 1932. године у Бугарској. Мобилисан је 1941, а после слома југословенске војске злопаћења и краћег лутања враћа се у завичај, у Топлицу. Време проведено у ратној Топлици описао је у постхумно објављеној књизи „Црни дани“.
Оболео је од туберкулозе – тада песничке бољке и кратко се лечио у санаторијуму на Озрену. Одатле је пребачен у Београд, где је умро 1. маја 1943. године. У рубрици место становања остало је записано – „без улице и броја стана“, а у рубрици најближи сродници – није било сродника на сахрани.
Песме Рада Драинца читајте на линку