Цваст
I
Метеш ме као прашину са звезда
и вејеш кроз ноћ, у далеке снове:
будим се убран са гране Богове
где жари се цваст сонетних сазвежђа.
Ту за ме има још довољно места
да риме златим, дахом, сасвим нове,
у погледу твом, а у којем плове
лунине мене у тајни одблеска.
Љубави моја, у чар се отварам:
Пролећно сунце у грању се мрести,
но у јесен већ ја лето обарам
и снег се топи, гле, од те прелести.
Време је ништа, стих – брзина ултра,
али сачувај замахе за сутра.
II
Али сачувај замахе за сутра:
бануће светлост иза шкрипе ноћи,
и цело поље што у меду плута
одлепиће се и од земље поћи
у сунчев ћилим, над гајем, у зени,
у далек напев, у време без года,
у брују сфера кад бол озелени
у дану што се откида од свода.
Таквим се складом кити Јеванђеље,
чаробан утук на све што написах,
пара детињства у цвету недеље,
сестриних руку око срца стисак.
И зато велим, плав у крошњи дуда:
Рано је завек опајати јутра.
III
Рано је завек опајати јутра
и с тугом белу газити годину
мислећи да све на пола је пута
у тартањ пало, у луду нигдину.
Магла у долу, и луг сав завијен
у чемерни клик злослутница тица:
Зар ме је и то походило диљем?
Или ми је крв била несаница?
Ах, општа места, о, лирико пуста,
у сонету мом и вас грли кутак
у ком се рођен порађа раснутак
љубавног пева, уз руб апсолута,
где појцу врлом, који тобож не зна,
има и дана кад све није бездан.
IV
Има и дана кад све није бездан,
кад се милина планинама мери:
Крајина моја – онако с вечери,
кад груне коло ко предивна неман
и севне пуцањ у завету древан,
а душа јечи, грлата, трепери,
па ракијски миг што нирвану мери,
и дечак невин за погибељ спреман.
Детињство шарно у венац ти еклам,
ево и скидам капицу са жира
да звизнем ветру, чију нарав имам,
да косу твоју замрси из хира
и певне тихо, мазећи те, сневан:
Ја сам ти опет пристигао незван.
V
Ја сам ти опет пристигао незван
у јутро што се ко балада рони,
љубави цела, главу ми наслони
на невидљив слап што се вије нежан.
Ал – трепти око, жига раме: глежањ,
лево па десно уво ничим звони!
Твоје слутње, да, из млечне искони
дамарају мном као снова свежањ.
Ништа то није, то су миле гајде,
најлепше силе озона у рају:
такни ме, створи, у музику, хајде,
моје се струне дугом разгарају.
Све ми се нешто по бескрају лута,
а, као, нисам надахнута мустра.
VI
А, као, нисам надахнута мустра
и тобож све је од обичног кова,
све ово што се порађа изнова
у глави која недођијом плута.
Ово је, видим, раскрсница пута
на којој дрежди чељаде из снова
и гледа куд би, крај којих плотова,
скоком у царство вечно да одлута.
На страну шала – неће бити тако,
сонет је печат и исправа путна
свакоме ко се уљуди, дакако,
и читуцне га барем два-три пута,
јер, не греши и не варај се, брајко,
бехар је цвао дубоко унутра.
VII
Бехар је цвао дубоко унутра,
у срцу где се пепелила туга,
где речи беху наплавине чуда
у акростиху који сложи судба.
Име Марија (коју Господ воли)
дато на кушњу у сонетном витлу:
рам за молитву када демон сколи
напуклу душу у гресима ситу.
Само јуродив могао је језик
развити тајну видовитог дара
у Богу што се пресипао велик
у мене ситног и смешнога раба.
Марија – име: Ојужени нектар
аортом што се пени као пехар.
VIII
Аортом што се пени као пехар
ниче ми биље и лечи у хују:
Промиче селен, за њим цео шевар,
ено га бурјан обгрлио дуњу.
Рузмарин, нана, па вилина коса,
стидак и рута, метвица и клека,
божур са јовом, и винова лоза,
горун и лала, семе из дулека.
Видарски списак: круг се њиме тече,
завичај куња у кобној мирноћи,
уз реку Сану пуже младо вече,
храшће дозива јеле у самоћи,
а брезе беле смолом зене крече:
Лепо је кад се гледамо у очи.
IX
Лепо је кад се гледамо у очи,
а пун се месец у њима премешта
– па занемимо ћутећи којешта:
куцавица се у грлу закочи.
Јавља се Дунав: бауља из мрака,
свом се тежином стере подно Фрушке,
еј, карловачке попуцују пушке
у берби грожђа из Ђачког растанка.
Бранко и Мина – лептири без крила,
пупољци први, без цвата и лога,
огледала два што су се разбила
не спојивши лик један до другога.
Ова се слика сама собом прене
кад нам се душе везују у зене.
X
Кад нам се душе везују у зене,
а са коленом дотакне се рука,
да ли се негде, крај пучине, стене
грле са валом дуже од тренутка?
И да ли талас испод беле пене
односи облик каменог белутка
у дубине дна, све до самог врутка
где извире сан, живе успомене?
Па зар је валом закључана тајна
за смртне очи које даром воле,
и где су кључи те вековне школе
за коју кажу: Ах, та осећања!
Ко мисли друкче, остаће да блене
осмехом тихим што прикрива сене.
XI
Осмехом тихим што прикрива сене
јављаш се и ко лик Богородице
и промичеш кроз људе, нетремице,
што и не слуте лице свете жене.
Ал ти још ниси разумела љубав,
не могу рећи хоћеш ли и како,
једно знам: песник у свету, го, губав,
препознао те – сонетом дотако.
Од када с тобом песник постах славан,
јавља ми се глас да песму не новчим,
да никад теби нећу бити раван,
јер ми ти у дар кроз Бога ускочи.
Шта је ту је – да: Сонетни караван
валова нових чија хука точи…
XII
Валова нових (чија хука точи)
има и биће ко драгог камења!
О, песмо мила, хајде разурочи
враџбинама од тешких успомена:
Сунце за гору – да отера мору,
земљица зину и ветар угину,
ни мору моста – а ни стени мозга,
у изворе хук, у худу главу мук.
Шта ли су снови? Бајке? Гатке? Чини?
У којој боји песник мирно спава?
Опет ти, песмо, заповедам: Чини
да ми се чиста у свет јави глава!
Ја ћу те мити, као тело жене,
опојним рујем из срчане пене.
XIII
Опојним рујем из срчане пене
песништво славим и манифест дајем:
Уметност стиха пламти твојим сјајем
и нема за њу границе и цене.
Занат се учи писмом руке верне,
залиском срца, без трика и граје.
А шта старије: кокош или јаје (?)
– то нека мере бене постмодерне.
Венац, на пример, сонетима зидан,
звоник је висок са којега пуца
видик пун чуда и волшебних моћи
којима љуте ране опет видам
гледајућ сунце са тога врхунца,
једину тебе која Богом крочи.
XIV
Једину тебе (која Богом крочи)
опевам силно, на престолу чула,
све мимо тебе – од карата кула,
само кроз тебе ја срмом опточим
бесмисао сав и самотне ноћи
кад надахнућу пандан јесте нула
из које хитам у боје зумбула:
матерњи језик, а у твоје очи.
Сумрак пада сив на реку, на гору,
отац стиже жив на хорекс-мотору,
препукао год, пала шљива с гране,
изгинуо род низ крајишке стране.
Бог срећу дао из небеског бездна:
метеш ме као прашину са звезда.
XV
Метеш ме као прашину са звезда,
Али сачувај замахе за сутра,
Рано је завек опајати јутра,
Има и дана кад све није бездан.
Ја сам ти опет пристигао незван,
А, као, нисам надахнута мустра:
Бехар је цвао дубоко, унутра,
Аортом што се пени као пехар.
Лепо је кад се гледамо у очи,
Кад нам се душе везују у зене
Осмехом тихим што прикрива сене
Валова нових чија хука точи
Опојним рујем, из срчане пене,
Једину тебе која Богом крочи.
Белешка о песнику
Ненад Грујичић рођен је 12. септембра 1954. године у Панчеву. Рано детињство провео у Шајкашу, а основну и средњу школу завршио у Приједору. Дипломирао југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни уредник студентског књижевног листа То јест (1978–1980) и уредник поезије у Гласу омладине 1980–1981. Био је председник Друштва књижевника Војводине (1993–1997), и члан Управног одбора Удружења књижевника Србије (1993 –1997), један од оснивача и председник Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000–2004). Данас је на челу Бранковога кола.
Песничке књиге:
Матерњи језик (Књижевна омладина Србије, Београд, 1978)
Линије на длану (Просвета, Београд, 1980)
Врвеж (Матица српска, Нови Сад, 1985)
Царска намигуша (БИГЗ, Београд, 1990)
Јадац (Српска књижевна задруга, Београд, 1993)
Пуста срећа (Просвета, Београд, 1994, 1995, 1996)
Лог (Време књиге, Београд, 1995)
Матерњи језик и песме при руци (КОС, Београд, 1995)
Цваст (Просвета, Београд, 1996, 1997)
Сновиље (Глас Српске, Бања Лука, 1998)
Жива душа (Просвета, Београд, 1999)
Шајкашки сонети (Прометеј, Нови Сад, 2008)
Светлица (Просвета, Београд, 2015)
Маца на вратанца (Бранково коло, Сремски Карловци, 2015)
Матерњи језик (допуњено, критичко издање, Просвета, Београд, 2017)
Песме о младости (Бранково коло, Сремски Карловци, 2019)
Сремскокарловачке терцине (Бранково коло, Сремски Карловци, 2020)
Избори поезије:
Чистац (Просвета, Београд, 1997)
И отац и мати (Матица српска, Нови Сад, 2002)
Млеч (Глас српске, Нови Сад, 2004)
Светлост и звуци (Српска књижевна задруга, Београд, 2005)
Дарови (Орфеус, Нови Сад, 2009),
Вијадукт (Прометеј, Нови Сад, 2011)
Неко ми узе реч (Арка, Смедерево, и Матица македонска, Скопје 2014)
Надисати се душе (Српски културни центар, Модрича, 2016)
Проза, есеји, огледи, критике, полемика, антологије:
Прокрустова постеља (Стражилово, Нови Сад, 1988),
Плес у негвама (Просвета, Београд, 1998.
Полемике и одушци (Ослобођење, Српско Сарајево, 2004),
Руку на срце (Службени гласник, Београд, 2012).
Бранко, песник младости (Књижевна заједница Новог Сада, 1984, 1985; ИЦ СО Србије, 1990; и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992).
Ојкача (Књижевна заједница Новог Сада, 1988; Дневник, Нови Сад, 1992; Задужбина Петар Кочић, Бањалука-Београд, 1996; Музеј Козаре, Приједор, 2003; и издање аутора, Нови Сад, 2004; Радио-телевизија Србије, 2016.
Приче из потаје (Прометеј, Нови Сад, 2007)
Мужа душа (Прометеј, Нови Сад, 2009). Драме:
Приче за романе (Културни центар Новог Сада, 2012)
Аух, што живот ушима стриже – песници „Стражилова“ (Стражилово, Нови Сад, 1990).
Антологија српске поезије – 1847-2000 (Бранково коло, 2011, 2012)
Да доплетем венац започети – песници Бранковог кола ( 2013)
Прогнани Орфеји – антологија српске избегличке поезије (Бранково коло 2015)
Посебно издање:
Живи звуци Ненада Грујичића аутора Милоша Јевтића, едиција „Разговори“ (Београдска књига, 2008)., Београд, 2013).
Награде и признања за животно дело и стваралачки опус
Велика базјашка повеља (Румунија, Темишвар, 2021) „за укупно књижевно дело којим је допринео богаћењу српске културе и очувању српског националног бића и промовисању српско-румунских културних и књижевних односа“)
Кочићева награда Града Бањалука (2020), за укупни књижевни рад „у духу Кочићевих слободарских мисли“ )
Награда Интернационалне академије Иво Андрић (2015, за животно дело
Међународна награда „Златен прстен“ – Скопје (2016), за свеукупни књижевни опус
Повеља Града Сремских Карловаца (2019), за укупно дело, „вишедеценијску мисију посвећену афирмацији Сремских Карловаца“
Повеља Града Сремских Карловаца (2021), „за изузетан допринос развоју културе“.
Златни Орфеј (2020), за животно дело, „за свеверемни печат и трајно присуство у српској културној баштини“
Пелагићев рунолист (Бањалука, 2017), за укупно књижевно дело, за „допринос духовности и српској опстојности на траговима Васе Пелагића“
Браћа Мицић (2014), за песнички опус и књигу полемика и есеја „Руку на срце“,
Пјесма над пјесмама (2010), за опус љубавне поезије и допринос савременом српском песништву
Павле Марковић Адамов (2009), за укупни књижевни опус и допринос развоју савремене српске поезије
Вукова награда (2003) – за Бранково коло, „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“
Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1993) „за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе“)
Награде за књиге и друго
Бранкова награда Матице српске (1978), за есеј
Печат вароши сремскокарловачке (1979), за поезију
Дневникова награда (1982), за причу
Стражилово (1988, за књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“)
Кондир Косовке девојке (1990) за поезију
Милан Ракић (1994), за књигу године – “Пуста срећа“),
Кочићево перо (1995) за књигу “Лог“ и „оданост љепоти Кочићеве ријечи и мисли“)
Лазар Вучковић (1996) за најбољу поезију објављену у „Стремљењима“
Шушњар (2002), за књигу изабраних песама “И отац и мати“)
Скендер Куленовић (2005), за књигу изабраних и нових песама “Светлост и звуци“
Гајков пјеснички шешир (Модрича, 2017), за књигу поезије „Светлица“
Сава Мркаљ (2017), за шесто допуњено издање антологије крајишких ојкача „Пјевај, ори, прозоре отвори“ (РТС, 2017) и за антологију срске избегличке поезије „Прогнани орфеји“ (Бранково коло, 2016)
Посебно признање
Ово је била њихова година (1979), у листу Политика, у престижној рубрици „Ово је била њихова година“ (Млади који долазе), изабран је за најуспјешнијег младог песника (писца) у тадашњој Југославији, заједно са генерацијским врсницима из других уметничких и друштвених области (Емир Кустурица, режисер, Наташа Вељковић, пијаниста, Тодор Куљић, социолог, Мерима Исаковић, глумица, Стане Јагодич, сликар и Диме Илијевски, драмски уметник).
Поезија Ненада Грујичића преведена је на двадесетак језика. У серијалу Песничке ведрине ТВ Београд, 1998. године, урађена је и више пута емитована емисија Тајни дах посвећена Грујичићевом пјесништву. У оквиру серијала Реч и дело, ТВ Нови Сад, емитована је емисија посвећена његовој поезији. Поводом књиге Шајкашки сонети, РТВ је 2008. године снимила документарно-умјетничку емисију Шајкашке милоште, посвећену најранијем песниковом детињству. У серијалу РТВ, Кроз одшкринута врата књижевне радионице, 2011. године, урађена је документарно-уметничка емисија, Мени свака реч је невина првина, у којој су, по концепту серије, представљени стваралаштво и живот оца-пјесника и кћерке-глумице, Ненада Грујичића и Милице Грујичић. РТВ је снимила специјалну емисију “Антологија: некад и сад“, посвећену Грујичићевој Антологији српске поезије (1847-2000).
Заслугом Ненада Грујичића, 2013. године, вековна ојкача Срба Крајишника је предложена и званично уписана у први Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Ненад Грујичић је аутор телевизијских документарно-уметничких емисија: Ојкача – вековна песма Поткозарја, ТВ Нови Сад, 1990; Ојкача – љута милошта крајишка, РТРС, 2003, Ојкача – и отац и мати, РТРС, 2003. Ојкача – лирска позлата крајишке душе, ТВ Нови Сад, Звучни примери овог српског крајишког певаног римованог двостиха архивирани су у Радио Новом Саду и Радио Београду. Пре тридесет три године, Ненад Грујичић је објавио култну књигу (антологија и студија) Ојкача (1988). Досад је штампано шест допуњених издања. Као сценариста, са екипом Радио Новог Сада освојио је 1991. године Прву награду на Фестивалу југословенског радија у Охриду, за емисију Од бећарца до ојкаче.
Извор: Аутор