Мика Антић

ISSN 2334-9417 (Online)

Мирослав Мика Антић је рођен 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.

Mika Antic
Мика Антић

После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.

Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.

Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.

Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: „Плави чуперак“, „Гарави сокак“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „Птице из шуме“, „Тако замишљам небо“…

Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују, а које он није у стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима.

У обраћању деци он каже „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“.

За своја дела добио је многобројна признања као што су: две „Невенове“ награде, награду за животно дело у поезији за децу, Горанову награду, награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, награду Ослобођења Војводине, Орден заслуга за народ и др.

Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:

„Војводина“, „Испричано за пролеће“ (1951), „Рождество твоје“, „Плаво небо“, „Насмејани свет“ (1955), „Псовке нежности“, „Концерт за 1001 бубањ“ (песме) (1962), „Мит о птици“, „Шашава књига“(1972) и „Издајство лирике“.

За децу је написао: „Плави чуперак“ (1965), „Хороскоп“ (1983), „Прва љубав“ (1978), „Гарави сокак“ (1973), „Живели прекосутра“ (1974) и „Плава звезда“.

Режирао је филмове: „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дела и један рото роман. О њему је Немања Ротар написао књигу „Сутрадан после детињства”.

Песме Мике Антића читајте на линку