Матија Бећковић

ISSN 2334-9417 (Online)

Матија Бећковић рођен je у Сенти, 29. новембра 1939. године. Сваки, па и онај бољи познавалац поезије, на питање: ‘Где је рођен Матија Бећковић?’ одговориће у журби, природно, и чак мало увређено што се то питање и поставља: ‘У Ровцима’. А није. – написао  је својевремено Борислав Михајловић Михиз.

Matija Beckovic
Матија Бећковић

Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић, био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни, па је Матија, сасвим случајно, рођен на војвођанској равници. Мајка му је била Војвођанка, Зорка Таушан, рођена у Кањижи.

Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво, отац Матије Бећковића са породицом одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица.

Матија Бећковић је основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код тетке, мајчине сестре.

У шестом разреду ваљевске гимназије је освојио прво место на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив. Прву песму „Прелудиум“ је штампао као гимназијалац 1957. године у „Младој култури“. Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживела изузетан успех, а следеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније је био и његовог председник.

Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

За своје песништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд. За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра, као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у којем је активан од самог оснивања 2012. године.

Живи и ствара у Београду.

До сада је објавио следеће књиге:

• Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића, 1962); налази се као експонат у Гутемберговом музеју и Музеју модерне уметности у Њујорку.
• Метак луталица (Просвета, 1963)
• Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965)
• О међувремену (Матица српска, 1968)
• Че – Трагедија која траје (Са Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића 1970, Рад, 1989)
• Рече ми један чоек (Просвета, 1970, 1976)
• Међа Вука Манитога (СКЗ,1976, 1978)
• Леле и куку (Просвета, 1980)
• Служба Светом Сави (Глас цркве, 1989)
• О Његошу (Глас цркве, 1988)
• Кажа (СКЗ, 1988)
• Косово најскупља српска ријеч (Глас цркве, 1989)
• О Његошу (Глас цркве, 1988)
• Ово и оно (Дневник, 1995)
• Ћераћемо се још (Октоих, 1996)
• Пут којег нема (СКЗ, 2009)
• Служба пустињаку цетињском (СКЗ, 2013)
• Црна Гора: Име једне вере (Вукотић медија, 2020)

Песме Матије Бећковића читајте на следећем линку