Љиљана Јарић – Тихе молитве

ISSN 2334-9417 (Online)

НОЋ ТИХЕ МОЛИТВЕ

Када бих имала мајушни поток,
једну малу брезу да залутали ветар
лишћем њеним белопутим свира.
Када би било и мало реткога цвећа,
да пчеле беру медоносни нектар.

Малу кућу када бих имала,
сасвим малу са светлим окнима,
путељак утабан нашим стопалима,
пламен ватре душе да огреје,
зачинско биље у аванима.

Пред кућом да ме чекају
осунчани, лењи часови радости,
неколико малих клупа, дабоме,
гредице папричица, лука и спанаћа.
О, доме, давно изгубљени доме!

У кући мајку када бих имала,
осмехом да обасја наша лица,
у руци заборављена књига,
у мисли љубави и милоште клица.
У кући мајку када бих имала.

Старуха моја, свенула лица,
сваку ти бору пољупцем пуним.
Погледај ме опет бистрим очима,
одагнај умор са усахлих вјеђа,
нек потече живот твојим лучима.

У кући мајку када бих имала,
Срећа кад би закуцала на врата,
видела бих као у огледалу оца и брата.
Овде, у тишини мојој, теку заклетве,
у ноћи тихујем рукама наде свете,
искре воштанице ходочасте у ноћи молитве.

ХОДНИЦИ ВРЕМЕНА

(Откада су дани започети ништа није трајно.)
Еп о Гилгамешу

Кренула бих да загрлим срећне дане,
са заносом ишла трагом процвалих липа.
кренула у плаветни цилик зоре,
док се птице умивају росом.

Удишем свеж јутарњи ваздух,
увече га треба удахнути у песму,
и умити слова свиленом косом,
да их непокорна покрије милодух.

Слутим да се прошлост променила.
Што више надире будућност,
прошлост постаје бременитија опасностима,
што се по ходницима времена крију.
О,
Сећања!
Куд сте забасала,
куд распчелила?
Једну ратну зиму озеблу на перонима,
једно ратно пролеће,
које није никако могло да олиста.
Возови! Возови и ноге мокре од киша,
завежљај уморног дечака,
и очи у којима звезда више не блиста.
Лацримоса чиста!

Једна жена са првом усеченом бором
нуди изгубљено краљевство за мало даха.

Ноћу дунавски аласи певају вечерње песме,
чувајући у чамцима тугу попадалих птица.
Лепа и тужна жена жури да им песму извида.
У руци јој тајна времену што врата отвара,
у глави писмена језика, што стално дишу,
као кад молитву изговара.
И мисао (logos) што буди заспало око,
и верси који се сами пишу.

Ветрови устрчавају, и дажд бије
преко панонских мочвара.
Једна мисао ми очи отвара:
куда да одем сад,
после овог сна,
безглава?
Где је моја звезда плава?
Где?

ОТЧЕ МОИ, ПЕТРЕ, СТЕНО…

Плачем понекад у студна праскозорја.
Пожелим да напишем стих.
Стих, лепши од свих.
Чезну га речи бистрог као суза.

У њему уплашена девојчица
нараслих зеница,
у тврдом очевом загрљају.
Са стрепњом да ће сиротовати.
Тата мирише на оштар дуван,
брижење, прерани одлазак.
И љубав! Занавек!

Скривам у речима песме
једну ноћ, ноћнију од свих.
Отeц мои уз постељу клечи,
у молитвени чвор замрсио прсте,
на голом зиду преломљена сена.
Безрек гледа свету детињу икону,
у чело ме целива нежно кô у трепавицу.
Са жутнуте свеће догорела светлост лије.
Ћутим.
Склопљене очи.
Расејава се младо месечинасто видело.
Само исконска љубав точи.

Хоће ли обличје моје у зеницама понети?
Хоће ли?

Опело се само чује
и сливени гласови црних сени:
„Отче нашъ, иже еси на небесѣхъ,
да свѧтитсѧ имѧ твое…“
Bјечнаја памјат хуји попут ветра!
Заупокојено опело за отца Петра,
библијску Стену вечно наднесену
над понором смрти.

Стена се растаче… Кам плаче.
Ходочасти мртва душа чиста,
као невин љиљан, над раком
крстолико заветно дрво ниче.
Ништа није бесмртније од смрти
и љубави.
Заручница вечности.

Видим сен ти васељеном броди,
звезда твоја сија као душа бесамртна.
Родио си ме, отче,
јесте,
љубав да само волим.
Благословен,
ти и душа твоја благодатна.
Отче нашъ…

УТЕХА СТИХА

Зашто? Зашто нисам раније?
Проречила, пропевала, проплакала,
у животу беживотном пробокорила,
у беспућима бесаним сневала.
Зашто?

Јесењинова сестра да сам била,
руску реч и душу наследила,
Колајну Ујевићеву носила,
дане туге, дане бола делила.

Мајаковског Љиља Брик да сам,
љубав би ме дивно болела.
Велика тајна Миљковићева била бих
јер, све што прође вечност једна бива.

Са Драинцем – песник, апаш и профет,
све сам могла бити.
Попут Бодлеровог албатроса летети морима,
у мраку бордела пушити опијум, пити абсинт
и бити нечија тиха халуцинација,
(довикује Бехемот).
Убрати париско цвеће зла, крварити песмама.

Десанкина стрепња нежна да сам
помиловање за несхваћене молила бих,
прозборити искрено, ракићевски,
осећајући да све нестаје, осипа се
и тама пада врх заспалих њива.

У ирационално из пустоши јаве,
слутећи Дисову кантилену
у упитаности, модалном речцом:
можда живи – можда спава,
у халуцинацији бих назрела:
њену главу с круном косе и у коси цвет,
док ми „венац снова моју главу кружи“.

ПОСВЕЋЕНИ ЛОВЦИ НА СНОВЕ

„Тајна је увек старија од истине.“ М. Павић

Принцеза Атех се појавила једне беле ноћи,
сасвим налик на великопосну недељу.
Годинама, сваког ново(рођен)ог дана,
када се јутро са светлошћу венчава,
она ставља на себе друго лице.

Нјено име говори о четири стања свести:
рођење, детињство, живот и смрт,
(мада принцеза није никад умрла),
сем једанпут, тврде упућени,
кад су се сусрела слова
брзог и спорог огледала.

Човек може умрети неопрезним словима
из прошлости и из будућности,
може нестати између два трена,
у потоњи свет у коме ће,
можда, родити себе још једанпут.

Као што љубав, смрт и снови –
увек за један час, један дан
беже или остају иза песника,
тако од ове приче
могу да му замагле очи.

Принцеза је чаробница
и три се царства отимају
о њену мудрост и лепоту.
Не мислите да је ово талог
мога недосањаног сна.
Не тврдим да није заноћила у њему,
будући да је била заштитница секте
хазарских читача снова.

Као копчу међу вековима
Атех је носила кључ,
којим је чудесна песникиња,
ружу и шебој своје поезије откључавала.

На поетској вечери у Новом Саду
о ‘Хазарском питањању’,
напипах чудан предмет у џепу:
мали кључ са златном дршком.
Лепа жену поред мене
брзим крацима крену ка излазу.
Обузе ме нема зачуђеност и језа.
Да, круг се обнавља, прошапутах.

Из даљине чух мелодију Цигана,
свирају Бахове фуге у малој крчми.
Пожурих да поново уђем у књигу
као да се успављујем,
да капке запечатим словима,
као што је Атех пред спавање
китила своје капке.

Знајући да су све књиге снови,
а читаоци посвећени ловци на снове.

Љиљана Јарић, песникиња

О ПЕСНИКИЊИ

Љиљана Јарић рођена je у Бања Луци. После гимназије, завршaва студије Историје југословенске књижевности и језика у Сарајеву и Новом Саду. Радни век проводи у образовању.

Као професорица, негује писменост и као знак лепог васпитања. Упознавањем ученика са животима, врлинама и манама књижевних ликова, преноси љубав према књизи као врелу истине, „напитку“ од ког се расте, јача и богати.

Поезијом, краљицом духа и душе, се бави годинама. Уз стихове, пише рецензије, анализе и осврте. Члан je жирија поетске групе Escritores sin Fronteras. Заступљена je у „Anthology Mediterranean Waves“, у којој су сабрани стихови песника из целога света.

„Ходници времена“ прва је збирка Љиљане Јарић.

Живи и ствара у Новом Саду.

Извор: Аутор