Јелена Трајановски Станковић – Портрет пејзажа

Пре тридесет година човек у плавом радничком оделу правио је идеалну рупу у бетонском зиду. Мирисао је на зној а бркови су му били жути од јефтиног дувана.

– Дај типлове – добацио је млађаном шегрту шљакеру, и овај га послуша.

Незграпним, мусавим рукама угурао је сићушни комад пластике, толико ситан, да би се човек морао запитати како га је успевао ухватити између два месната прста. Међутим, људи се никада нису питали такве ствари кад виде човека у радничком оделу. Оно је по себи, ваљда, било нека гаранција вештине.

– Таааако – отегнуо је он, измакао се два корака, а онда посегнуо за флашом пива.

Припалио је цигарету која је стрпљиво чекала за ухом и посматрао ме знатижељно док цигарета није изгорела.

– Милоје, де, реци ти мени, вреди ли ово шта? Ја се не разумем у ту уметност много, ал’ волим да видим леп цртеж. Мени је ово лепо, мајке ми…

Господин Милоје, у тегет пуловеру, заиста није знао вредим ли шта. Но, Милоје је одлично знао да води кафану; кад напуне стомаке гости неће гледати у празне зидове. Не, у његовој кафани! Сматрао је да ћу баш лепо „чучнути“ изнад камина и тог једног издвојеног стола. Њега ће чувати за младе и старе љубавнике.

У суштини, нисам вредела много, али сам старом господину Петру вредела све. Насликао ме је још као момчић, док је служио војску, уз скромну палету водених боја. После мене, није више сликао већ се запослио као инжењер у државној фирми, од које је добио стан пошто је купио ауто. Оженио је пријатну професорку музичког и имао брак пун разумевања и летовања на хрватском приморју. Живот је удесио тако те немаше деце, стога кад је професорка ненадано преминула од капи, господин Петар је преостале године провео баш у Милојевој кафани, зурећи у празан зид.

Желео је он да опет слика, међутим руке су му толико остариле да није био сигуран да ли би уопште умео да држи кист ваљано.

Неколико дана пред смрт, господин Петар ме је први пут донео овде. Спустио ме је на столицу крај себе, но тада нисам изазивала ничију пажњу. Када је с ногу отпио последњи гутљај лозе, ишетао је из кафане сасвим неприметно, оставивши ме на оној столици на коју ме је био сместио. Да ли ме је господин Петар случајно или намерно заборавио, нико није могао рећи, али он се више није вратио по мене. Неколико дана касније стигла је вест да је преминуо, а простодушни Милоје се нашао у небраном грожђу. Не, он заиста није знао вредим ли шта, али и он је сматрао да сам лепа и свакако га нисам ништа коштала.

Радник у плавом оделу обриса руке о столњак и с посебном пажњом ме узе у руке. С нежношћу балетана окачио ме је на зид изнад камина и стола чуваног за младе и старе љубавнике.

Збиља тако беше. Гледала сам румене шипарице, одбегле са два последња школска часа не би ли попиле сок са наочитим студентима књижевности. Гледала сам зреле жене бујних попрсја, које су ексирале љубав за тим столом баш као и њихови пратиоци ракију. Гледала сам старију господу како намештају ревере својих сакоа, усхићени попут пубертетлија док окрећу вазицу са вештачким белим радама. Онда би се појавила проседа дама једнако зајапурених образа…

Неки су долазили млади а одлазили стари… њих посебно памтим. Видела сам састанке и растанке, свађе и помирења, видела сам лица и наличја љубави, и за ових тридесет година се овако обична нисам постидела на овом зиду, јер мало која од тих љубави је видела мене.

Недавно је ушетала она. Стровалила је своје смеђе очи на мене пре него што је поручила кафу и медовачу. Проматрала ме је дуго, и сигурна сам да би се такво гледање сматрало непристојним да сам, на пример, човек за суседним столом.

Проучавала је знатижељно моје линије и сенке, али изгледала је као да би сваког тренутка могла бризнути у плач, стога нисам знала да ли јој се допадам или је чиним бесном. Ипак, морам признати, пријала ми је пажња те сам се мало накривила улево како би ме боље осмотрила. То је, изгледа, био превелик напор за дотрајалу металну алкицу и ја се обруших на под, као и шоља с кафом коју је конобар у том тренутку доносио, препаднут праском који сам изазвала. На тренутак завлада мук какав не бива у кафани и сви погледаше у правцу њеног стола крај ког сам се срушила. На мах помислих да сам добила пажњу какву нисам имала свих ових тридесет година од када је прижељкујем чамећи изнад камина. Но, убрзо ми постаде јасно да већина те пажње припада разбијеној шољици и смушеном конобару који је журно махао крпом, не би ли што пре све довео у ред. Тја, испадох на крају „ проклета старудија“ због које ће млада дама имати флеку на хаљини. Уз то мораће да сачека још који минут на врућ кофеин.

– Сад ћу је склонити да вам не смета, само да почистим ово…нова кафица за вас стиже.

– Све је у реду – рече она мирно – спустите је овде на столицу поред. Мени је слика врло лепа.

Најзад се насмешила.

– Да вам не смета, само да…

– Не смета. Само полако. Ево овде је спустите – показа руком на столицу наспрам њене.

– Како ви желите…

– Тако желим.

Кафана је поново загрмела, а она ме је и даље посматрала, али сада ми је било много пријатније. Знајући да јој се допадам нисам се више кривила улево, већ сам културно наваљена у наслон столице прекопута њене посматрала и ја њу.

Хтела сам јој понудити уточиште у свом сеновитом сокаку и прозор са лалама на старој кући. Чинило се да јој треба баш један такав прозор и један такав сокак да се склони и одмори. Била сам врло поносна на своје небо и крошњу липе, коју у то хладно децембарско предвечерје сигурно није могла наћи.

Ускоро је крај нас сео и он. На сто је спустио љубичасти цвет и извинио се што касни.

– Не мари, имала сам добро друштво – показа на мене и обриса сузу коју он није ни видео.

– Па, да наздравимо за твој рођендан – цикну он и подиже два прста не би ли дозвао оног смушеног конобара.

Не знам због чега није била срећна те вечери, на свој рођендан, али знам да је тада о својој тузи мени испричала више него њему. Исто тако знам да сам је ја те вечери утешила више него он.

Ипак, кући је пошла под руку с њим а не са мном. Желела сам да ме не заборави као господин Петар пре тридесет година. Шта ће сада бити са мном ако више не будем могла стајати на зиду изнад камина?

Светла су се погасила и времешни чувар испратио је последњу пијаницу. Особље је већ одавно завршило с радом и пошло својим кућама. Већ изјутра ће ме склонити са столице и по први пут нећу припадати нигде и никоме…

– Затворено – чувар је одмахивао главом и помагао се кажипрстом лево-десно.

Један  нос је с друге стране врата брисао замагљено стакло. Тада сам познала њене очи.

– Заборавила сам нешто моје, молим вас, не бих могла сутра доћи.

– Шта сте заборавили?

– Једну слику, за оним столом крај камина, спустила сам је на столицу и ето… добро је да нисам далеко одмакла…

– Сачекајте, погледаћу… Јел ова ваша?

– Да, да, баш та. Добро је да је нико није однео. Хвала вам пуно и извините на сметњи!

– Ништа, ништа…баш лепа слика… ево изволите…

И тако, после тридесет година кафанског живота поново сам се скућила. Поново сам имала свој зид изнад камина и поново сам гледала њих двоје љубавника, најпре младе, потом старе. Поново сам гледала свађе и мирења, али они су ми дозволили да их бодрим и тешим у наредних тридесет година. Несебично сам им дала свој прозор са лалама, сеновит сокак, небо и процвалу липу; и њима и њиховој деци, која су годинама касније пронашла своје столове за љубавнике негде по свету.

Једног је јутра није више било да заједно ћутимо уз кафу. Ни њега више нисам могла утешити. Знала сам да је време за растанак када ме је понео у кафану, где је толико пута седео с њом. Спустио ме је на столицу крај своје. Зид изнад камина красила је велика слика свежих боја у позлаћеном раму. Савршених линија и геометријских облика, без иједног комадића неба под који би човек могао утећи – подругљиво сам приметила.

Ни он је није погледао. За њега је то био само празан зид изнад камина.

Када је испио последњи гутљај, лагано се придигао и баш као и господин Петар пре више од пола века – неприметно изашао из кафане, без мене. Да ли ме је заборавио случајно или намерно, нико то опет није могао знати, но ја га више нисам никада видела.

Сада…

Чекам поново неке очи којима треба прозор с лалама, сеновит сокак, небо и процвала липа…