Јелена Трајановски Станковић – Човек из воза

Некада, када су се иза лепог жутог здања главне београдске железничке станице крили перони уместо импровизоване депоније, било је то право царство људи, гласова, разнобојних путних торби, суза радосница и смеха, као и тужног махања возовима који односе драга лица некуд. То место је било нешто попут вечне чекаонице на сусрете, растанке, или, просто, на нову пустоловину. Возови су пристизали и напуштали станицу, остављајући вреву за собом. Један од њих је ишао чак до Солуна. Е, тај ми је тог дана требао. Била сам свега месец дана пунолетна, али поносна на позив за гласање који ће стићи на моје име следећи пут (мада ме тад уопште није занимало гласање на изборима) и на своју свежу личну карту. Пробијала сам се кроз гужву треперећи од усхићења због свог подухвата „отићи возом у Солун“. Заправо, није то требало да буде само моја авантура. Требало је да мој брат Стефан буде поред мене, јер смо ово планирали још док смо били деца. Обоје смо волели возове и таква путовања су нам била неисцрпан извор радости. Мени је било десет а њему дванаест година кад смо се на камповању зарекли да ћемо једног дана отићи возом у Солун па макар тумарали по том магичном граду свега пар сати. Данас, ту сам била само ја, присећајући се ове братско-сестринске заклетве. Стефан се разболео од леукемије две године касније и, уз сав труд лекара и наших родитеља, умро је само шест месеци касније, дочекавши свој четрнаести рођендан на болничком одељењу.

У породици, свако се са овим губитком носио на свој начин. Одрастајући почела сам да схватам да моји родитељи сваког дана устају, раде, разговарају, чине обичне свакодневне ствари као да их на то нешто приморава мимо њихове истинске жеље. То нешто била сам ја. Ја сам Стефана жалила на тих начин, посвећујући му сваку игру, радећи оно што бисмо заједно радили, у вери да се тако и он забавља. Касније сам стварност прихватила такву каква је, па је било све мање оних ствари које бих могла чинити тако као да их чинимо заједно.

За мој осамнаести рођендан приређена је права кућна фешта. Иако сам се тог важног дана осећала потпуно исто као и дан пре, родитељи су ме убедили да сам „сада одрасла“. Гостију и белих коверти је било више него претходних година; уз то неке госте уопште нисам ни познавала, али они су ме грлили као да сам поред њих стасавала.

– Лепотице, како си порасла, колико те нисам видела, од кад си била оволика – остављала ми је по образима ружичаст кармин нека госпођа-род, показујући руком пола метра од пода.

– Сигурно се сећаш тетка-Мире – ускочи мајка преузимајући кесу са кафом и ђаконијама.

Ја уљудно климнух главом док ми је Мира, по свој прилици нека од бројних нових тетака којих сам се „сигурно сећала“, значајно гурала у руке пуначку украсну коверту. Наравно да се нисам сећала тетка Мире, а сумњам да је и она често мислила на мене. Но, вероватно ћу  је сада запамтити, а она ће након прославе опет на ко зна колико година заборавити да је тетка. Мада сам се одувек радовала ситницама упакованим у украсни папир, из неког разлога људи су коверте с новцем сматрали прикладним рођенданским поклонима и раније. Спуштали би ми их у руке уз истоветне речи, као по договору: „ ово је за тебе, да купиш нешто што желиш или што ти треба“. Углавном би мајка располагала таквим рођенданским поклонима и куповала ми оно што ми је у том тренутку било потребно – нове патике, ранац, јакна за следећу зиму… Овог пута, „сад када сам одрасла“, тај мајчин гест је изостао, што је било прилично изненађујуће. За мене је имала само савет да трошим мудро и пожелела ми срећу у наставку „одраслог живота“.

Месец дана касније и након пријема на Академију, спаковала сам у планинарски ранац пар крпица за сваки случај, а тај случај је подразумевао да ће се у двадесет четири солунска сата сменити сва годишња доба. Такође, нисам заборавила неколико стрипова Макс Магнус које сам обожавала захваљујући Стефановој заоставштини, два сендвича (нисам рачунала да се и у Солуну може огладнети) и солидну залиху нездравих грицкалица, крајње непромишљено. Успела сам да угурам у ранац чак и свој блок и оловку за скицирање. И рођенданске коверте, што је било сасвим разумно.

Ближило се време поласка „мог“ воза до Солуна. Људи су се чичкали дуж вагона, а ја сам треперила пред овим чудом на шинама као да ће ме одвести на месец. Толико сам била узбуђена да сам, чини ми се, поскочила и ухватила неку девојку за руку као што бих то учинила са својим сапутником да сам га имала. Девојка је имала своје сапутнике, али ми не замери због овог и окрете се свом друштву. Изгледало је као случајна погрешка.

Тражила сам купе са што мање људи, по могућству празан, желећи од њега, ваљда, да направим свој возни дом. Празних, пак, није било, па уђох у један у ком ми се учинило док сам пролазила да седи само један старији господин. Међутим, сад кад сам се вратила, било их је двоје. Човек напола окренут леђима мрко ме и зловољно погледа кад сам куцнула и питала да ли је слободно. Он не одговори ништа већ још више увуче главу у рамена попут корњаче, али жена која је седела поред њега осмехну ми се и позва руком да седнем.

Неко време смо ћутали а моје око је дискретно шарало по мојим цимерима из купеа. Он је изгледао неприступачно и положај његовог тела говорио је да му није драго што сам им се придружила. Иако је на њему све било чисто, деловао је запуштено, неуредне браде и косе. У крилу је чврсто држао некакав предмет (можда кутију, нисам могла да закључим) и преко њега пребачен зелени сомотски сако, као да жели да њиме сакрије нешто веома вредно. На домалом прсту десне руке златио му се танак колут метала. Све време је гледао кроз прозор и тек на мах, кад би осетио мој испитивачки поглед на себи, презриво би ме очима ошинуо искоса и још више уз себе стиснуо зелени сомотски сако.

„Е, свашта! Као да ћу да му отмем то што носи.“, помислих а онда осмотрих жену која се никако није уклапала у тај мизансцен. Нисам могла да одредим њене године јер је на моменте изгледала веома младо, а на моменте као средовечна жена, и то ми се као уметници чинило врло занимљивим. С друге стране, било би веома изазовно нацртати је, можда чак и немогуће. Она је била у свечанијој одећи, додуше модно одавно превазиђеној, али то је вероватно било најбоље што има. Коса јој је била уредно зачешљана и подигнута у старинску пунђу. Њено лице је било обасјано неком ванвременском благошћу и све време је држала своју руку преко његових. На десној руци опазих исти танан златан прстен. За разлику од њега она није склањала поглед кад би нам се очи сусреле. Напротив, смешкала се пријатно, скоро лековито и деловало је да јој је сасвим угодно ту где је.

„Какав чудан спој. Она делује тако пријатно, где ли нађе овог мргуда?“, запитах се.

– Не замерите мом мужу, није он увек био такав, само му је тренутно живот тежак, није до вас – рече она гласом нежног поветарца, као да ми је прочитала мисли. Ах, а и није ту било шта да се чита, сваком би било непријатно у његовом друштву. Осим, изгледа, њој.

– Мхм – климнух љубазно главом као да разумем, а човек ме опет прострели очима, сада благо дигнувши обрву и опет се окрете ка прозору.

Воз је клопарао недовољно брзо ако би му брзину проценило моје нестрпљење да крочим у, некад, недостижни Солун, да стојећи на ивици саме луке у море бацим један цвет и шапнем „сагапо“. Ипак, на моменте чинило се да неприродно јуриша покрај пејзажа, стапајући их у какав вртлог боја, измешаних као на сликарској палети.

Зловољног човека у једном трену савлада умор те му глава клону, тако да му чело беше ослоњено на прозор. Извадих из ранца кесу са грисинама, целофан зашушта и човек се трже као да је пукла петарда у купеу. Реших да будем културна и понудих му да се послужи у знак извињења што сам га тргла из сна. Он ме подозриво одмери, фркну нешто налик неразумљивој псовки и поново затвори очи. Његова жена ми се, тек тад спазих, учини нешто ситнијом него што је био први утисак. Миловала га је по образу и шапутала „Све је добро, драги. Све је добро.“. Он није реаговао на њен додир и изгледао је као да њене утешне речи не допиру до њега.

„Овој жени уопште није лако с њим. Ко зна какав проблем има. Да није…скренуо?“, мотала сам по глави, а онда се сетих да госпођу нисам понудила грисинама. Она је баш фино друштво.

– Не могу, злато, хвала ти. Нисам ни пре волела.

– Не смета вам, надам се, да ја једем – рекох већ угуравши три слана штапића у уста.

Човек отвори једно око, подиже сад обе обрве и настави да жмури.

– Ја сам Марија – започе ова наочита госпођа – цео живот смо провели скупа. – Она погледа у њега не скидајући своју руку с његове. – Светозар је најдивнији муж на свету, знаш.

„О, боже. Да ли и њој нешто фали? Јесу ли јој образи сад упали овако?“, летеле су ми мисли.

– Ахам. Куда путујете? – упитах куртоазно, разговора ради.

Човек отвори оба ока и са нескривеним згражавањем ме одмери. Демонстративно устаде и попе се на горњи лежај , окренувши ми леђа и све време грлећи своје благо заоденуто зеленим сомотским сакоом. Жена се попут перца придиже, и некако се смести иза њега, што ми се у трену учини потпуно немогућим, обгрли га и, такође, окренута ми леђима, настави:

– Он још не разуме неке ствари, јер их не прихвата, али веруј ми, диван је човек. Ево, пошао је на овај пут због мене, да ми испуни жељу. Питала си ме куда…па, свуда помало, али углавном кући. Имали смо диван брак, подигли смо поштеног и радног сина, ја стварно немам за чим да жалим…али, ето, њему је веома тешко ове недеље. Он пати. О, како бих волела да не тугује толико…

– Ја сам Светлана – рекох суво, немајући шта паметније да кажем.

Већ сам очекивала да човек на мој глас поново узврати неким невербалним негодовањем али зачух само болно хркање и с олакшањем закључих да је заспао. Његова супруга није спавала, напротив, била је врло причљива, али не и досадна.

Испричала ми је како ју је увек чекао на једној клупи у ташмајданском парку, са шеширом и једном лалом, и да јој се сваког дана удварао рецитујући неку Преверову песму, јер је она била млада професорка француског. Он је иначе, столар, али је срицао француски због ње па је његово прво „Ж тем“ звучало као „жетаиме“. Временом је научио све шансоне Шарла Азнавура, покушавајући да је насмеје имитирањем мањка гласних жица. Пошто је из Македоније дошла да студира у Београд и онда ту провела цео живот, запросио ју је тако што јој је у три сата по поноћи довео под прозор групу кафанских свирача. Тако су лепо отпевали „Македонско девојче“, да се чак ни комшије нису буниле. Тек када је викнуо „Хоћеш ли да ми будеш жена?“, добио је једно јајце у филцани шешир. Када су сазнали да чекају бебу, ишао је од врата до врата да му комшије честитају. Прошли су лепе дане и оне тешке, али није било тренутка да је није чувао као мало воде на длану. Била је срећна и вољена жена и зато је сада тако спокојна. Све што је рекла нисам никако успевала довести у везу са Светозаром, човеком из купеа који је изгледао као да мрзи цео свет. Но, ипак, шта ја знам о ономе што човека претвори у нешто сасвим друго?

Маријина прича ме је дотакла, разнежила, насмејала…била је препуна оних детаља од којих је саткан живот, а њен глас је попут лаванде умиривао и лагано ми склапао очи. Најзад се и ја опружих на свом спаваћем делу; не сећам се кад сам извадила џемпер из ранца, али бејах покривена њим кад сам се пробудила на граници са Македонијом. Цариник је човеку већ враћао пасош док сам ја сањиво роварила по ранцу тражећи свој. Обависмо царинске формалности и ја, још увек буновна, поново легох да одремам још мало. Ионако ће ускоро зора.

Како се воз вукао ка првом стајалишту у Македонији, пробудише ме гласови из ходника. Људи су пролазили уским пролазом, разговарали, неки без разлога хитали ка излазу иако је још било времена. Дан је дисао ранојутарњом свежином. Човек је седео савијених рамена и прстима једне руке лупкао по прозорском стаклу. Марија је седела покрај њега, мирна, с благим и тајновитим осмехом Мона Лизе, с руком преко његове. Деловала је одједном тако мршаво, као да плива у старој свечаној одећи. Лице јој је било бледо, скоро прозирно. Тад бацих поглед на руку која је непомично била ослоњена на њега и схватих да су јој прсти модри, а онда видех и како се и њен осмех боји у плавичасто. Скочих у секунди ка њој.

– Хеј, хеј! Да ли сте добро? Шта вам је? – О човеку нисам ни размишљала, ионако се показао као неко на ивици урачунљивости.

– Хеј! Треба нам помоћ овде! – викнула сам.

Човек ме по први пут погледа с мање беса а са више жаљења.

– Треба, треба. Е, јаднице ко је тебе пустио да идеш негде сама? – промумла себи у рашчупану браду, а затим устаде некако достојанствено, као кад интонирају химну домовине, одложи свој зелени сомотски сако на седиште поред („где оде жена, није јој добро, шта овај изводи?…“, мисли су се без реда низале у фрагменту секунде), и тада… тада откри своју тајну, тајну коју је тако грчевито стискао уз груди. Лепо украшену урну.

Отворио је прозор, истурио руке са својим благом и пепео је полетео даље од нас, ветар га је разносио супротно смеру кретања воза, враћајући само мали део праха унутра кроз прозор. Када је испразнио урну, поново се врати на место и покри је сомотским сакоом. Црвених очију, у којима су сузе чекале и вребале тренутак када ће остати сам, рече само:

– Ето, љубави. Код куће си.

Хтедох нешто да кажем, али осећала сам како ми је вилица утрнула, баш као и све рационално у мени. Поимање стварног и нестварног беше анестезирано.

„Да ли је овај човек у праву? Лудим ли?“, било је последње што сам помислила кад се воз зауставио на првом стајалишту.

Светозар, човек из воза, крену ка излазу. Сигурна сам да је био убеђен да сам причала сама са собом, али беше ми жао што није знао. Можда… можда ће му време пружити спознају кад буде био спреман.

Још једном бацих поглед на перон и пре него што је воз наставио даље спазих га повијених леђа и тешких ногу са његовим, сада нешто лакшим, пртљагом. Онај други терет који је носио у души још неко време неће бити лакши. Ишао је полако и баш пре но што се изгубио иза последњих путника који навиру у воз спазих и њу, Марију, поред њега, младу и лепу, како га држи подруку. Осврнула се ка мени, поклонила ми један милујућ осмех и махнула. Утом воз поново крену и они несташе из мог видокруга.

Најзад сам била сама у купеу и дуго нисам могла да посложим у себи оно што се десило.

„Сама у купеу“, помислих. „А можда… можда и не.“

Погледах у празно седиште до мог. Колико год пиљила, оно је било празно. Свеједно, ставих руку на њега.

– Идемо возом у Солун, брацо.