Иван А. Чарота – У сусрет духу

Белоруска поезија и духовност

(Антологија белоруске хришћанске поезије / прир. Иван А. Чарота ; превела с белоруског Дајана Лазаревић. – Београд: CompuTech, 2018)

ISSN 2334-9417 (Online)

Сигурно је свима познат израз: „У почетку беше реч…“ Међутим, током последњих неколико деценија његов садржај су ограничавали условном псеудо-филологијом, игноришући прави текст и контекст оригиналног извора, Светог Писма: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало. У Њој беше живот, и живот беше видело људима. И Видело се светли у тами, и тама Га не обузе.“ (Јеванђеље по Јовану, 1-5). На први, површински поглед, није се догодило ништа посебно: просто су скратили цитат и у „Речи“ одузели почетно велико слово… У суштини, на тај начин од Бога-Речи се отуђила Словесност, која и почетно и у складу са традицијом нашег народа дужом од хиљаду година, имала је духовну, сакралну функцију.




Није случајно што сада, тражећи дефиницију шта је поезија, проналазимо мноштво најразличитијих формулација, у том броју и беспотребно изфилозофираних и штетно замршених, и скоро све оне нас удаљавају од првобитног тумачења, које нам преносе грчке речи pоiéō – што значи „стварам“, poiétōs – стваралаштво, креативност. Сходно томе, када се процењивању прилази без мудровања и пустоумовања, права поезија није вешто структурисани текст, ни изоштрено склапани ланац речи, духовитих израза или набацаних лепих метафора и фигура, чак није ни афористично формулисане мисли, нити упечатливо пренесена осећања, а нарочито нису злоупотребљене пароле, као оне, које су се прошириле код нас последњих сто година… Песничко стваралаштво  према суштинском одређивању, представља нешто знатно веће – програмирану обрнуту везу са Творцем, а то значи – стремљење према Богу, приближавање Њему, враћање сличности с Ликом Његовим. Блажени Августин је својевремено рекао, да кроз музику упознајемо Творца. Ослањајући се на његов мудар закључак, своје аргументе можемо да употпунимо на следећи начин: и намена поезије је у томе да упознаjeмо Творца, да би спознали Љубав, Истину, Лепоту, Савест, да би потврдили Духовност, да би подсетили грешнога човека на Небо, а у земаљском животу подржали стваралачке силе и супротставили се уништитељским силама.

Наравно, предмет нашег разговора условљава питање, да ли одговара тако високом циљу белоруска поезија?




Свако од вас, поштовани читаоци, морао би да да самосталан одговор на ово питање. Цео материјал, истина без дужне пуноће, нуди се у нашој антологији, чији се садржај противи распрострањеном мишљењу, да је наша књижевност потпуно безбожничка. А неке моменте ћемо покушати заједно да анализирамо.

ivan-a-carota-beloruski-pisac
Иван А. Чарота

Од много тога, што се недопустиво заобилази у нашим разматрањима, нарочито значење има хришћанска природа народног погледа на свет, другим речима – народно хришћанство Белоруса, дубоко и вишеструко одражено у усменом народном стваралаштву, укључујући, најпре, поезију. Иначе, дуго су нас, и не без успеха, убеђивали, да је, тобоже, белоруски фолклор потпуно атеистички. Па, у усменом стваралаштву Белоруса, као и код било којег другог народа, има свега, укључујући и исмевање служитеља Цркве и одређених манифестација верског живота, а у неким случаjевима провлачи се и неверништво. Али ствар је у нечему другом. Према богоборачким идеолошким директивама прошле епохе једноставно није узето на увид или је намерно прећутано у фолклорним записима новога доба, а такође се брисало из старијих записа све, што води до других закључака. Суманутост и срамотност таквог приступа је разумљива, можда, и без коментара. Довољно је и просто поређење: зар од целог доступног садржаја лексичког фонда белоруског језика предлажу само залихе псовки и нарочито се поносе њима?

А при објективном приступу, који подразумева, природност и критичност, имамо пуно право и понос да поновимо речи Ф. М. Достојевског: „Сви наши народни почеци су, по својој суштини, изашли из Православља.“ Претпоставимо, да је таква тврдња од некога могла да изазове прекор: тобоже, зашто делити народ по вероисповести, издвајајући само православце… Али ту нема разлога за прекор, а нарочито не за кривицу. У изговореном – не више и не мање, само сведочење Истине и историјске правде, а још и упозорење везано за опасности стања, у којем би требало заборавити, да се цела наша исконска суштина појављивала баш кроз духовне подвижнике, богоугоднике.

Ми смо се, као народ, у времену и простору устаљивали захваљујући светима, који су засијали у земљи Белоруској – Јефросинији Полоцкоj, Кирилу Туровском, Антонију, Иоану и Јевстатију Виленском, Аврамију Смоленском, Јелисеју Лавришовском, Јулијанији Ољшанској, Софији Слуцкој, Атанасију Брестском, Гаврилу Белостоцком, Георгију Могиљевском, Иоану Кормјанском, новомученицима… Ако не њима, онда коме још?

Ту, можда, треба разјаснити: народ Божији се утврђује кроз појаву светих, као и кроз активно поштовање њихове светости од стране потомака, наследника, продужитеља, угодништва. Ако нема наставка, тада нестаје континуитет, прекида се традиција, а то значи и да се руши етнодуховни простор уопште – рушимо га ми, који смо зауставили наставак и континуитет.

Зато за нас посебну важност мора да има схватање традиције у целој њеној дубини и пуноћи. Да ли је могуће да се игнорише, рецимо то, да Белоруси, као и сви Словени, до христијанизације нису имали, не само литературу у савременом смислу, већ ни лепу словесност – на пример, као ни стари Грци или Римљани – а ова писменост је и била створена најпре за мисионарске потребе? Сходно томе, морамо увек имати у виду, да се словенско писмо почело користити и дуго времена развијало у својству преносилаца Хришћанске вере. До саме светске тематике словесност долази већ прилично касно, а култивисаност уметничког израза као самовреднујућег, може се рећи, и сасвим недавна.

Тако да потпуна и поуздана панорама развоја белоруског фолклора и књижевности може бити реконституисана само при континуираном обелодањивању традиције, дакле када узмемо у обзир реалну вредност духовних и верских фактора. А за то је потребно да се врати, ако не у тадашњи свакодневни живот, онда макар у колективно сећање – тај фонд дела хришћанског садржаја, који је постојао скоро хиљаду година.

Ево, због тога је, најпре, замишљена наша антологија.

Приликом одабира имена и дела узели смо у обзир, наравно, да и у околини, и у души сваког човека, чак и у присуству најмоћније вере, не може се искључити кривоверје и неверица… Да увек траје борба између светлости и таме и све ово се огледа како у фолклору, тако и у историји књижевности.  Нарочито с краја ХVІІІ века, када се у одређеном броју појава у белоруској књижевности појављују богохулни радови – рецимо, бурлеска „Васкрсење Христово“ и слично, да не помињемо ХХ век, када је слична појава узела невероватан замах.

У вези са означеним је важно, можда, схватити колико су поменуте тенденције биле својствене нарочито нашој националној књижевности у поређењу са другима – кад се подвлачи, како кажу данас у таквим приликама, општеевропски контекст. И зато се може приметити, ако се позабавимо позицијама „законодаваца књижевног напретка“: „…Некада је богохуљење било највеће хуљене, али Бог је умро, а то значи да су умрла и та хуљења“ (Фридрих Ниче); „Битна је лепота, долази ли са неба или из пакла – свеједно је“ (Шарл Бодлер), „Бог не постоји… Алилуја! Нема више неба, нема више пакла; ништа осим земље…“ (Жан-Пол Сартр). Наравно, и то је утицало, нарочито у складу са концептом тзв „понављачког курса“ белоруске литературе у односу на европску.

При објективном приступу, међутим, немамо други задатак осим узимања у обзир различитих тенденција националне књижевности, да идентификујемо најкарактеристичније, типичне, преовлађујуће. А са такве тачке гледишта да ли се може дискутовати о томе, како се у одређено време доминантно у огледању света песника белоруског народа десило оно добро познато свима из речи Јанке Лучине: „Не певам ја – већ народ Божији“. И то је нарочито битно, чак и у том случају, ако претпоставимо, да се тако изражавала једноставна унутрашња обазривост, одбијање гордости, могуће код песника, којег је грађанство навикло да назива изабраним – од стране кога, не објашњујући. Узгред, пре свега, као реакција на такво признање, може се сматрати поетски исказ Јанка Купале: „Ја нисам песник, о сакриј ме, Боже“.

Међутим, у зависности од „захтева епохе“, „прогресивних идеала“, „циљева борбе за светлу будућност“, цитиране речи Јанка Лучине другачије се тумаче. Током времена (идео)логични нагласак је фиксиран на речи „народ“, којој је било додато ограничено социолошко значење – „друштво, грађанство“, док је “народ Божији“ – била сасвим друга категорија.

И карактеристично је да се дешавало тако, не само захваљујући напорима политичких вођа или идеолога, него и књижевника, који су почели да се налазе у истим улогама. Управо у белоруској књижевности  је највише, у поређењу са другим, песника (и сами песници себи) присвајали су ознаке „пророк, видовњак, будилац, вођа“, које је одбацивало оно традиционално – „човек Божји“. Притом, ово се односи и на класичне књижевнике (Узгред, страхујући од потенцијалних оптужби у тенденциозности, истичем, да се наш приступ фокусира на хришћанску духовност и не укључује поновно оцењивање и ревизију заслуга познатих личности у свим другим сферама).

А да не би ове тврдње биле неосноване, окрећемо се конкретним ауторима и конкретно узетим делима, која су привукла пажњу одређеним насловима. Суочивши се, на пример, са двема песмама истог имена Јанка Купале „Моја молитва“, легитимно је очекивање, да мољење песника, или лирског субјекта, ако их разликујемо, буде обраћање Господу Исусу Христу, Светој Тројици, Богородици или светитељима. Испоставило се да није: „Ја ћу молити… јасноме сунцу,… облацима са громовима… звездама… њивама…“; „У сваком тренутку, у свакој потреби… молим се ја сунцу на небу и звездама, …слободном вртлогу ветра,… ватрама… …живој водици… небу, земљи и простору…“ У другој песми, међутим, постоје  речи: „…Моћноме Богу – Свемиру се молим…“, али ни оне не одражавају хришћански поглед на свет. Верујући поново у оријентацију према насловима, узећемо још једну песму: „По библијским мотивима (Из Псалма 78)“. И, прочитавши је, тешко је ослободити се збуњености: зашто је песник, користећи такав наслов и поднаслов, толико одступио од жанра псалмоспевова по суштини; зашто се прави садржај псалма тако ризично, најблаже речено, мења?.. Не мање питања исте природе поставља се и при упознавању са песмом „Васкрс“ у којој се на револуционаран начин интерпретира Празник над Празницима и свеопшта радост поводом Васкрсења Христовог, а која је замењена борбено-предводничким позивима:

Хеј, хеј, на сусрет два велика празника
          Пожурите заједно, кога путем смрт не закива!
Нека се лију-слију од куће до куће
          У једно сви грађани, сви људи свих њива! <…>
Напред по среће! Нека зло све посустане…

Ништа друго до опседнутост идејом промене света оличена је, такође, у песми „Цару неба и земље“, кроз које је, кроз парадоксалност ове идеје, изражен прекор Богу:

Молбе несрећних: среће, истине, хлеба!
Ти си глув разумети, буру муња послати.

Потпуно је природно, што наши стручњаци-познаваоци дела Јанка Купале често цитирају песму „Моја вера“ као пример ватреног патриотизма и хуманизма. Та иста песма, не мање убедљиво, може да се користи за илустрацију револуционарности Купале – грађанина и песника. Међутим, он такође, по плану, сам по себи представља својеврсни, крштеним човеком изграђени „симбол вере“, који се завршава овако: „…И ја верујем у самога себе.“

Без обзира на ову констатацију, чудан је „опуштен“ однос према вери и скоро према свему, што хришћанин сматра светим, а који временом постаје за белоруске песнике – скоро норма. Конкретан пример таквог плана је и програмска песма Цјотке „Виолина“:

Ја бих на струнама зазвонила,
Дух народа би загрлила,
У жару срце растопила,
Олтар нови посула,
При том олтару свирала,
Тако струнама говорила,
И звала бих, и поздрављала,
И суседе бих радовала.

Песникиња се заузима, ни мање ни више, него за успостављање „новога олтара“, а „при том олтару“ би – „говорила“, „поздрављала би“, „суседе радовала“… Све ово, на перцепцију хришћанина, једноставно представља богохуљење, раскалашност. И зато је тешко сложити се са неадекватним, најблаже речено, закључком савременог критичара у односу према цитираном тексту: „И то није само декларација. Цјоткине песме се одражавају импресивном ширином покривања разних сфера живота, које до тада није познавала белоруска поезија“. Како год било, али цитирани текст показује нешто друго.




Понављам, ако не отворено богоборство – а то се у њеном случају догодило, – онда је богоодступништво белоруска књижевност почела да исказује прилично често; што није видљиво само нама и само сада. Можемо да се сетимо, на пример, једног чланка Антона Луцкевича „Бунт против Бога“, који се ослања на примере стваралаштва Кастуса Калиновског, Францишка Багушевича, Јанка Купале, чак и Казимира Свајака (католичког свештеника Константина Стаповича).

Наследници поменутих су се, како је познато, „бунили против Бога“ све више и више – колико само вреди богохуљење Крапиве! – страствено позивајући и водећи у „светлу будућност“. До чега су позвали и довели? На данашњи дан до тога, да су крајње релативне разлике између високог и ниског, добра и зла, лепоте и ружноће, вечног и пролазног, да се наша деца и унуци васпитавају на популарним слоганима, који су уведени у ранг више мудрости пустих шала разних џентлмена на конто купљене среће, неких забављача, веселих парадника и сналажљивих шаљивџија, што је на највишем нивоу оличење грешности, да су почеле да се интерпретирају као најрођеније речи „духовность“ и „духовка“ (духовност и рерна)…

Не вреди претварати се, наравно, како у свему овоме нема кривице „агитатора, гласноговорника, коловођа“ и више пута поменутих „побуњеника“, који су дуго времена издавали за духовно то, које је уништавајући веру и традицију и утврдило орјентире, важне, узгред, не само за данашњи дан, већ такође и за сутрашњи, о светлости којег је мало ко водио разговор… Ако говоримо о прошлости, често се чују оправдања: време је било такво. Заиста, као што је исправно приметио српски песник, академик Матија Бећковић, „то је било време, када су свећу сматрали симболом таме, крст – симболом заосталости, веру – мером непросвећености“. И зар то није то време нашег неверништва, и зар никаквог значења за нас немају речи тог истог колеге Бећковића: „Продали су веру за вечеру“? И овде се неизбежно поставља питање о одговорности савремених писаца и свакога од нас – заједно заокупљених, вољних и способних да схватимо опасност од свих искушења живота без Бога у души. Иначе, генерације наше деце и унука биће ојачане у свом мишљењу, да је књижевност њихових предака по својој природи једносмерно безбожничка и бездушна.

После свега наведеног, не може се рећи, да је таква процена тачна. И потврда обрнутог – та блага отаџбинске словесности, која нису подлегли промени оцене током многих векова. Хвала Богу, нестају мало по мало трагови богобораца, који су уверавали: „…Ми ћемо тако да искритикујемо Смољатиче и Туровске, да ће бити много посветити им два реда у нашој историји“. Али ето, народна поезија и песме хришћанског садржаја, једнако као и стваралаштво рођено из талената таквих угодника Христових, као што је Свети Кирил, епископ Туровски или преподобномученик Атанасије (Филипович), игуман Брестски –  нису могли да нестану без трага, јер је жеља за Богом и духовношћу била и остала најважнија и најприроднија тежња људске природе.

Превише оптимистичан закључак? На неки начин, можда. Али ни песимизму не треба се предати. И зато, што ће резултати сваке епохе бити проверени у вечности. Па чак и сад већ можемо да посматрамо и сведочимо: милитантно безбожништво, које се декретно ширило и разним средствима стимулисало у совјетском друштву, није било свеобухватно и није постало јако у свести тих, који су себе називали комунистима и атеистима.

Што се тиче непосредно белоруске совјетске књижевности, онда је тешко наћи макар један једини пример отвореног исповедања Вере. Доста су ретки били истински дубоки позиви на верској тематици. Међутим, код многих писаца, као што се може приметити, појављивали су се и прави одбљесци вере. А то није мала ствар. Чак и када је ницао ситуациони импулс, схватајући Веру као Љубав, неизбежне су постојале и одређене смене у размишљању, осећањима и у свим перцепцијама и одразима света кроз Реч. Међутим, Веру сваког од нас утврђује сам Господ. У нама самима она није увек исправно препозната, а још више се означава за разумевање других. У многим случајевима исправније би било говорити о стању душе, затвореној или (мало) отвореној за Веру. Као што је на свој начин означио Л. Голубович: „Ако човечанство не може да постоји без Бога, онда – Бог постоји… И нека неко превише паметан ово оспори“. Друго – ово и тренуци размишљања о својој маленкости пред величином Творца, и поштовање родовске традиције, и почаст сећања на благоверне претке, и саосећање богоугодног дела, и везаност за храмове роднога краја, али и храм душе… Кроз ово, очигледно, већина песника представљених у овој антологији ступала је на пут ка Богу, у сусрет Духу, или је само скретала на овај пут очишћења, спасења, својевремено тражећи себе, градећи храм своје душе.

Превела с белоруског Дајана Лазаревић

Извор: преводилац