Иван А. Чарота – O бајкама уопште…

Питање је, да ли ико може са сигурношћу да објасни, када су и због чега настале бајке. Свако објашњење, на овај или онај начин, упада у непосредну зависност од тога, како ће се у основи интерпретирати функционална природа бајки и главна њихова намена. А то је, ипак, изванредно универзални и изузетно развијени жанр усменог словесног стваралаштва свих народа света, независно од нивоа културе писмености.




При расветљавању природе бајки, по мом мишљењу, увек је потребно у центар пажње ставити то, што се бајни фолклор појавио као свеукупни плод освешћене потребе да се уопшти животно искуство и да се оно изнесе, тачније – да се преда потомцима. Другим речима, уз помоћ бајки од почетка се спроводило васпитавање у најширем смислу: социјално-правно, морално, патриотско, естетско… И управо ове су функције бајки од почетка одређивале многе, скоро све, њихове карактеристике. Да, највећи педагошки ефекат било је могуће досегнути у том случају, када се поука и васпитавање донесу до онога, коме су  намењене, у живој, нестандардној форми приповедања, увек будећи и поткрепљујући радозналост. Пре свега зато су бајкама својствене фасцинантне теме, нешаблонски мотиви, неуобичајене слике, привлачни типови. Опет, подређујући се дидактичко-васпитним задацима, бајке одражавају живот у најразличитијим облицима испољавања, али при чему пажњу закивају највише на тешкоћама, које  је неопходно превазићи, и противречностима, које се обавезно морају решити. Па и како би другачије? У стварном животу се управо искушењима проверава права суштина човека, јер у процесу превазилажења препрека развиjаjу се, неопходне за пуно-вредно постојање, квалитети особе, кали се карактер. Зато у бајкама, по  правилу, иде провера хероја „до максимума“– када се под највећом опасношћу нађе сам живот. У складу с тим, до најкомпликованијих егзистенцијалних проблема, у том броју и до избора између живота и смрти, потребно је припремати сваког слушаоца или читаоца.

Од давнина, састављачи бајки су свој задатак-максимум морали да виде у томе, да се утврде чврсте представе о светлости и мраку, добру и злу, лепоти и ружноћи, о позитивном и негативном у најразличитијим облицима, у било којим околностима. Таква општа усмереност предвиђала је, да се садржај поучних прича не ограничава односом само према некој – једној особи. Напротив, потраживала је, да дело добија на, што је могуће, универзалнијем значају – за народ, а по великом прорачуну – и за човечанство. Зато су, по своj прилици, бајке – као изузетно ефективно и неограничено по масовности обухватања средство васпитавања – широко распрострањене по целом свету.

Према питању, постоји ли много сличности у бајкама разних народа, не сме се прилазити узгред и журити са закључцима. Опште и различито у њима, а тим више конкретна национална обележја, није тако једноставно дефинисати. Већ сама чињеница, да сви ми, показујући интересовање за бајковито наслеђе странаца, обраћамо пажњу пре свега на оно опште, говори само о себи. Наравно, при пажљивом упоређивању осветљавају се многе – на први поглед невидљиве – карактеристике. И научници одавно воде компаративна истраживања. Њима, на пример, запажене теме и мотиви, који се понављају, наводно су „лутајући“ по свету. Заједно са тим, треба узети у обзир, да се сличне теме, мотиви и појаве присутне у стваралаштву бајки потпуно различитих народа, као правило, не јављају толико као плод позајмица, колико потичу из типологије животних проблема. То значи, да се у сваком конкретном случају фиксира објективна сличност животних ситуација, а такође, да уопштавање искуства и свести постаје универзална. Свим народима су једнако пожељни – љубав, пријатељство, верност, милосрђе, а непожељни – мржња, превара, издаја… Што се тиче позајмљивања, њихови извори су постале можда Свете Књиге разних народа. Као, на пример, Књига над Књигама – Библија.

Притом, сваком народу ипак додељено је одређено место на земљи са одговарајућим природним условима, свакоме је намењена његова судбина, у зависности од које се накупља властито искуство, формира сопствени начин живота, сопствени модел понашања. Краће да кажемо, природом и историјом предодређује се све то, што чини непоновљиву особеност судбине. А ова самобитност у бајкама, свесно или несвесно, је фиксирана.

Тако и на основу познанства са бајкама, које су представљене у овој збирци, српски читалац има могућност да створи неку представу о много тога, што је током векова формирало карактерне особине Белоруса, стварајући за њега основне „формуле“ живота – среће уопште, а такође норме најправилнијег понашања у многим конкретним ситуацијама. Они, који се занимају изучавањем компаративне етнокарактерологије, у број урођених особина Белоруса уносе обично: скромност, једноставност, стрпљивост, искреност, поверљивост; али такође и: опрезност, промишљеност, разборитост, а притом и својеврсно простодушно лукавство.

Са већим или мањим изражајем све наведено, али и не само то, одражавало се у сликама, које оваплоћују неку синтезу типских особина белоруског народа. Слика-тип из бајке, можемо рећи, носилац је тих карактеристика људске природе, које морају, по великом рачуну, да се испољавају у свим ситуацијама, при најтежим сукобима. Они се, у сагласности са тим, и култивишу у народу, будући да предају концентрисану, на искуству векова сакупљену, свест о томе шта је најпотребније за наставак живота. Доследно акцентујући највредније особине личности, бајке формирају и очигледно проверавају идеал. Иако, у ствари, идеализација за  њих није нарочито карактеристична. Рецимо, код једнозначно позитивних хероја, који су надарени најневероватнијим способностима, неретко се испољава и то, што је карактеристично обичним људима – лењост, немар у својим поступцима, превелика попустљивост према другима… Делимично се то, сигурно, тумачи тиме, што у народним бајкама неизбежно мора да доминира не индивидуалистички, већ колективистички приступ човеку, којем одговара одређени „попуст“ на типске слабости. Главно је, да се формира колективни, саборни идеал. Идеализације у извесном смислу бајке, такође, нису лишене, али је она специфична.




Посебну пажњу завређује хришћански поглед на свет, који је из издања бајки у току прошлог века избациван. И, без обзира на то, он се, свеједно, јавља дефинишућим, о чему сведочи много тога, укључујући и општу светопогледну орјентацију. Рецимо, у бајкама, као и у животу, увек је присутно зло. Међутим, приповедач-педагог никада не дозвољава силама зла да победе. Његова свест се чврсто заснива на уверењу: то није допуштао, нити ће у будућности допустити мудри и милостиви Творац света; треба само живети у складу са Његовим законима, у разумевању и сагласности са тим околним светом, који је Он створио. Најпре ту идеју предају на разне начине бајке са колена на колено. И чини се то доста  убедљиво, што може да се илуструје бројним примерима васпитавања односа према животињама и биљкама, који су у бајкама увек вољни да укажу човеку помоћ.

Водећи разговор о идејно-уметничком садржају белоруских бајки уопште, не можемо да не приметимо, да код њих, по  правилу, нема намерно унесене егзотичности, очигледне изоштрености и намештене    мудрости. Преовладава, може се рећи, сељачко-наивистички поглед на свет, у којем чак и обавезно присутни елеменат фантастике има неку приземност. Заједно са тим, наше бајке су довољно видљиво натопљене психологизмом. На овај или онај начин, ни наратор не избегава расуђивања о стању душе; и херојима је обично својствено властито размишљање у потрази за правилним решењем.

Када треба дефинисати карактеристике белоруских бајки у поређењу са српским, није могуће обићи следећу полазну тачку: у систему жанрова српске народне словесности најважније место заузима јуначки епос, и бајке се, неизбежно, налазе у некој зависности од њега; а Белоруси немају јуначки епос, зато су и у бајкама мање присутни мотиви свеопште битке, борбе са страним завојевачем. Белоруске бајке не фиксирају тако често етничке разлике и, у складу са тим, не изражавају тако самоидентификацију. Зато њихов садржај очигледно чешће бива усресређен на социјално-класне противречности. Сличности се назиру у спектру најразноврснијих односа међу људима, укључујући породичне. Истина, Белоруси не познају такав савез, као што је побратимство, и мање него Срби придају значаја сестринској љубави.

Окрећући се приватним моментима, вреди напоменути, да се значајно разликује типски пејзаж подручја, где се одвијају бајковита дешавања. Код Белоруса то су увек равнице, и ни у којем случају планине. Планине могу да присуствују ипак само као плод фантазије. Интересантно је, што се море у нашем бајковитом свету помиње више пута, без обзира на чињеницу, да га већина Белоруса претходних поколења, као ни планине, никад у животу није видела. Најчешћи пејзажни елементи у белоруским бајкама су: поље, ливада, шума, језеро, мочвара, река или поток. Међутим, радња бајке ретко се одвија у башти, иако се гајено дрвеће помиње прилично често; најчешће јабука и крушка. Шљива, дуња, маслина и грожђе не заузимају такво место, као код Срба. И шумско дрвеће по учесталости и приоритетности заокупља пажњу Белоруса на мало другачији начин. У првом плану пажње обично се налазе бреза, врба, храст, бор или јела; а уопште се не појављују дрен и буква. Приближно исту симболичност и асоцијативност у фолклору оба народа има храст, а врбу и калину Белоруси украшавају посебним особинама. Фолклорно-поетски свет Срба, као што је познато, густо је насељен вилама, које живе у планинама, шумама, језерима, рекама и у морима, такође. А фантазија Белоруса бића тога рода познаје само као русалке, становнице река и језера, доста ретко – шума. Аналогија је и у погледу змајевских родова. У српским бајкама њихови представници су веома распрострањени, а притом имају и значајну количину разних врста, што за белоруске бајке није типично. Њих је знатно мање. У исто време  индикативно је, да неретко позитиван јунак бајки је смук.

Постоје разлике, такође, у стварању представа о животињама и птицама. Например, ако су у бајкама оба наша народа такве питоме животиње, као што су коњ, крава, бичић, коза, пас, мачак и петао, приказују се слично,  на овцу и вола Белоруси обраћају нешто мање пажње него Срби. Од дивљег животињског света издвајају се скоро те исте особине, иако се њихове нарави и односи према човеку не доживљавају увек једнако. Ово се највише тиче мочварних звери и птица, међу којима Белоруси посебно издвајају роду и ждрала.

Током приређивања овог зборника, треба да признам, нисам се нарочито трудио да акцентујем разлике; пре ће бити – супротно. Али то ћете већ оцењивати ви сами, драги српски читаоци.

Желимо вам срдачну добродошлицу у бајковити свет Белоруса!

Превела с белоруског Дајана Лазаревић