Дајана Лазаревић – Предговор збирци

Љубав је капљица небеске росе коју небеса кануше у блато живота да му засладе горчину.
А.С. Пушкин

Када сам 2019. године преводила поезију Бранка Шкорића на руски језик (збирка „Мајски цвет“, издање Удружења поетских стваралаца), у предговору сам дискутовала о књижевном стварању у познијим годинама живота. Наиме, често се говори о писању у терапеутске сврхе, а са датим термином су сагласни и медицински стручњаци. Три године касније, у рукама држим нову збирку истог аутора и, без икаквог двоумљења, читаоцу сведочим следеће: овде више нема говора о терапеутском писању. Ми имамо испред себе једну јасно изграђену и сигурну у себе књижевну личност која зна шта хоће и којим путем жели да иде.

Основни мотив Бранка Шкорића и даље су сећања. Али не сећања по линији „жал за младошћу“, већ сећања која надахњују на живот у садашњем тренутку и продужују га. Песма „Поглед с брда“ један је од најбољих примера за то, али и „Залазак сунца у Задру“. Занимљиво је да су сећања (руку на срце, иако стара више од пола века), у сећању песника врло жива, динамична, бујна – надохват руке. Завичај, родни Бенковац, је толико јасно и детаљно описан, да се чини да га песник никада заиста није напустио.

Збирка верно осликава животни пут Шкорића – од Бенковца до Амстердама, па до Санкт Петербурга. Напустивши рођено огњиште због друштвене нестабилности, песник одлази „трбухом за крухом“ у Амстердам, где до данас живи. Али животни путеви га воде по разним градовима и државама – песник путује, упознаје културе и људе, размишља о смислу живота и трајања. Тако долазимо до другог најјачег мотива у његовој поетици – љубав. Ово осећање видимо у разним врстама и облицима, од љубави према поменутом завичају до љубави према људима уопште, али нарочито значајна је романтична љубав. Обратићу читаоцима пажњу на песму „У имену твом“. За Шкорића је карактеристично реално приказивање женског бића (његова „муза“ је понекад пргава, нехајна, заборавна према оном ко је највише воли; или пак – пегава, зрзава итд). Али управо у свему томе се и налази њихова бит савршенства – оно што опчињава и надахњује.

Новитети у поезији Бранка Шкорића, у којима се тачно види његов књижевни напредак и сазревање веома добро су оличени у песми „Остани у мени иста к’о и пре“. У овој песми видимо правилан ритам, распоређеност риме, лиричност једне сасвим коректне љубавне песме. Слично може да се каже и за песму „Врати се, да испратимо ласте на југ“. Коначно се поезија Бранка Шкорића лишава произвољног ритма, дужина стиха се коригује, као и рима и сам песнички израз. Тенденција ка усавршавању је јасна.

Интересатно је да у самој збирци постоје и три песме које су ауторке посветиле нашем песнику. То су: „Чекаћу“ – песма тајанствене жене потписане као „Мајски цвет“; „У очима Вашим“ – белоруске песникиње Марије Кобец; „Спознаја Љубави“ – глумице О. Лопушански. Песме посветнице су честе у поезији Шкорића, а у три горенаведене песме видимо и узвраћене посветнице. Основни њихов мотив је, свакако, љубав, пријатељске или романтичне природе.

Животни пут је чудноват, па се песник оказао и у Санкт Петербургу, једном од најлепших градова на свету. Овај град је, чини се, место љубави његовог пријатеља Холанђанина Јана и Рускиње Ане, али и град у којем је сам песник (током радне каријере – наставник српскохрватског језика, књижевности и историје) вршио своја истраживања о руским класицима Пушкину и Јесењину.

Међутим, сећања на ова истраживања нам не доносе песме, већ кратке приче. Са документарном тачношћу Шкорић описује своје боравке у Петербургу, литературу коју је читао, информације које је сазнао о својим омиљеним песницима и из којих извора. Чини се да је ово посебно светао и интересантан период у животу песника, када проширује своје знање и добија нове инспирације. И кад Шкорићева поезија не би била по вашем књижевном укусу, сматрам да би његове приче о Пушкину и Јесењину вредело прочитати, као део једног непоновљивог људског животног искуства.

Како своју љубав према руским песницима, језику и култури Шкорић не крије, тако врло јасно исказује и своја патриотска осећања. Пођимо од вечне љубави и мислима о родном крају, па до љубави према целом српском роду. У књизи „Сећања – ако живот и обмане“ (2011) Шкорићева борба за српске интересе у Холандији током целог његовог живота верно је приказана, а у овој збирци имамо једну посветницу – „Гаврилу Принципу“, која се природно надовезује на његов животни пут. Стих „за слободу свог народа“, осим што верно описује разлоге деловања Принципа, такође у многим стварима оправдава мисли и дела песника током необичног животног пута.

Све остало ћу оставити читаоцима на закључке. Као критичару и преводиоцу ми је драго због Шкорићевог књижевног напретка и нове збирке, као и похвала и објава у књижевним часописима између претходне и ове књиге. Наравно, песнику желим још много успеха и да песма „Мој тестамент“, са врло сугестивним мотивима пута у вечност, буде одложена за нека далека времена.

У Београду,
20. септембра 2022.