Милутин Бојић

ISSN 2334-9417 (Online)
Милутин Бојић, српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рођен је 19. маја 1892. године у Београду. Његова породица се из Земуна преселила у Београд, док његови даљи преци воде порекло из Босне. Његов отац звао се Јован, а по занимању је био обућар. Захваљујући квалитетном раду, за кратко време је стекао огроман број муштерија, што је погодовало отварању властите занатске радње. У његовој радионици било је запослено око двадесетак момака, а на спрату је живела породица.
 
Милутин Бојић
Милутинова мајка звала се Софија, пореклом из занатске панчевачке породице Богојевић. Милутин је био најстарије од њихово петоро деце. Од малих ногу је учен преданом раду, што ће значајно утицати на његов живот и дело. Детињство је провео у радној атмосфери и са тог аспекта формирао је своју личност. Завршио је Теразијску основну школу, а 1902. године уписан је у реални одсек Друге београдске гимназије.
На студијама је остваривао добре резултате, а у слободно време читао је и проучавао дела светске књижевности, занимао се за историју филозофије, савремене психоанализе и основе психологије, исто тако проучавао је домаћу и страну позоришну уметност и учио многе стране језике. Објективно је сагледавао историју и друштвене токове. Ова његова својеврсна психоаналитичка метода уочава се у његовим књижевним делима, од самих почетака. Његова дела осликавају потрагу за суштином одређених догађаја и појава које су из истих произашле.
 
На почетку Првог светског рата Бојић је са војском напустио родни Београд и више се никад није вратио. У Нишу је обављао дужност цензора. Био је уредник дневног листа Гласник. Редовно је објављивао актуалне чланке. Уз чланке је објавио и свој еп Каин. Његов тираж је заплењен и уништен од стране бугарске војске. У фебруару 1915. године умрла је Бојићева мајка и тада сва брига за браћу и сестре пала је на њега. Сестру и најмлађег брата оставио је код рођака у Краљеву, а у изгнанство је пошао са млађим братом. Прелазећи преко Албаније, написао је песму о Београду Сингидунум.
 
Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса.
 
Милутин Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године у Солуну у болници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. године његови посмртни остаци пренети су у Београд.
 

Песме Милутина Бојића  читајте на линку