Ана Митић Стошић – Душа у осами

Капи модрине прво је песничко остварење зреле и јаке личности једне жене, Зорице Бабурски. Иако млада у свету поета, она показује снагу умешног избора речи те тако интригира већ самим насловом. Какве су то капи модрине? На шта се односи ова генитивна синтагма? Можда је свака песма по једна кап која је склизнула на папир са врха ноћног неба или са дна немирне реке и ту се зацарила у некој нијанси боје која иде од модре преко сиве и црвене до црне.

Збирка је подељена у четири насловљена циклуса, а садржи и илустрације уз поједине песме. Сваки наслов циклуса има као поднаслов додатно објашњење: Руке ширим – песме бола и наде, Варламу Шаламову – песме паћенику и песнику, Модрине – песме унутрашњих ломова и С хладних висина – песме чађавих сећања. Присутно је кретање од вере, преко разочарења у свет, до себе и кућног прага којег више нема. Песникиња се не либи да се испољи, да пробуди ерос, али и да се преда Богу и проговори у мушком роду, а као таква, комплексна личност, књигу посвећује својој деци, стожеру око којег се окреће све наведено, читав живот.

Назив првог циклуса тачно одређује суштину свих песама датих унутар њега – песникиња је раширила руке и позива српску браћу и све људе на молитву и покајање. Осећа се бол у јауцима и нада да ће се Бог смиловати на све нас, па ипак, та нада остаје недоречена, само као жеља за надом. Религиозни дух који овде провејава претаче се у нихилизам и завршава пролазношћу коју затвара смрт. Молитва и јаук, крваво и црно, мушкарац и жена, нада и безнађе, живот и смрт, туга и тишина – све су то делови од којих је сачињен мозаик танане душе ове песникиње:

Спаси нас грешне, Боже
пакао у нама тиња
у очима нам исушеним
последња суза сија
(Молитва)

Она већ овде, на почетку свог певања, признаје да је срећа тешко остварива (Буђење) у овом животу који је постављен ракићевски све у истом кругу, као у песми Долап, од чега неће одступити до последњег стиха:

дао бих све али ништа немам
злом и црном свету без милости
у глади бескрајној и рукама празним
нестајем у црном кругу пролазности
(Црна песма)

Изненађују стихови песме Чија рука, јер откривају да песникиња често губи појам о Богу, коме се обраћала јасно у претходним песмама:

Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.
(Чија рука)

На крају овог циклуса, песникиња се сусреће са смрћу која ће остати трајно обележје читаве збирке; смрт која јој можда једина у животу пружа своју руку:

Душа уморна сузама ромори
дани прохујаше, одоше у трку
уз плач јецај и појање јеке
видех како смрт ми пружа руку
(Јауци)

Сонетну форму, као потврду песничког умећа, тражи и ова песникиња у другом циклусу и успева да јој се додвори у неколико песама остварујући је са римом, док је у већем броју песама то успела само распоредом стихова, као што је то чинио Неруда. Јауци не престају, као ни црнило живота и сивило света: Ледени кристали у мом телу бурно плану/ и охолост сивог од мене скритог света (Под небеским сводом). Амбијент сумрака и ноћи преовладава, док се свануће и зора само наслућују: у смирају дана дубље јеца душа/ болна утихнула све више сива (Узалуд).Суштина живота остаје да живи у човеку сâмом, ван спољашњег света и околности, јер они нису повољни за остваривање себе и смисла свог постојања:

Шта то чува тишину живота
под покровом ове ноћи тавне
шта чини суштину живота
немоћног човека из осаме.
(Питање)

У борби за правду песникиња се у овом циклусу идентификује са чувеним Шаламовом и у његовом животном удесу проналази свој и напослетку свачији – овај живот и јесте на неки начин логор који је овај прозаиста и песник доживео и преживео, због људи без душе и праве људске суштине у себи. Овде препознајемо и Дисову Тамницу коме ће у четвртом циклусу посветити једну песму, као доказ њихове духовне сродности. Ипак, не изостаје разговор са Богом и очекивање помоћи од Њега који је једини свемогућ: уз мук на небу и пут пресечен трулежом/ руке шири, Свевишњем се моли, постоји// грешан призива јединог Бога (Реч тешка), мада, то није онај степен када се са сигурношћу верује да ће до такве помоћи и доћи, јер овде су и анђели црни, а песникиња се напослетку предаје, чак и проклиње: Проклињао сам Бога и сопствено семе (Пакао у људима) или у другој песми кад изговара:

Не тужим Богу нити живот кунем
што вечно тонем у тами страдања
себе проклињем разапетог на крсту
пред вуком коме се моје тело клања.
(Зов)

Исувише је поглед замућен од суза због многих неправди које се трпе целог живота, па изостају видљиви знаци спасења. Мотив руже у свим песмама је младост која је свела, а кончина живота и смрт превладава, са вранама које гракћу око црквеног звона:

на црквеном звону зли гаврани
весело скакућу уз крваву песму
под камен ћу ил’ под земљу лећи
са свелим ружама у гробницу тесну
(Свеле руже)

Она би да пробуди „пролеће што спава“, но ипак признаје: Свуд је тако мрачно, тако мучно мирно/ само лишће плачно шушти ипод ногу (Пут). Дакле, уочљиво је непрестано преплитање песимизма и оптимизма у овим песмама:

На Божији свет гледам кроз пукотине
и слушам песму туге и невоље
крајичак слободног далеког неба, сâм
тражим и утеху у цик рујне зоре.
(Поприште живота)

Као да је једино што опстаје да живи и што је једино живо бол у самоћи: у глувој соби кô степски вук/ седе без вере и наде он и бол (Грч), а циклус завршава потпуно суморним стиховима:

Све моје су давно утрнуле наде
црни снег ме сада храни са висина
осећам још сасвим кратко ћу да живим
гасе се зраци у мојим уморним очима.
(Свикао сам)

Иако најкраћи по броју песама, циклус Модрине представља централно место ове збирке. У шест песама које у наслову садрже модру боју згуснуто су дати сви водећи мотиви које носе песникињу кроз њен свет и поезију. Овде су најупечатљивије дати мотиви: крвавог месеца: од крвавог сјаја што се на њу надви/ путује река и носи душу полако. (Модра река), сутона, осећања пролазности и живота као круга и затворености: У сумрак зли тихи и хладни/ мирно се крећем у кругу плавом (Модри вео); у глади бескрајној, рукама празним/ нестајем у црном кругу пролазности (Модро небо), осаме као песникињине судбине: и златне звезде задремале су/ беспућима терају душу у осаму (Модри вео) и смрти: осећам последњег лета свршетак/ кад очи своје изгубих у црном (Модро небо). Црна боја и модрина њено су главно обележје:

Дан нестаје пре заласка сунца
помрачење у очима клија
црне руке пружам модром небу
том модрином обојен сам и ја
(Модро небо)

Њена душа коју назива бедном и сиротом: моја сирота душа млада страда/ бескрајном модрином покрива јаде (Модри сутон) вапи да оживи наду: О још једном само, о мили Боже/ да ми је подићи свет несталих нада (Модра ноћ), па ипак остаје без ње: полете ми душа, жеље што ме даве/ и осташе само умрле ми наде. (Модра зора). И овде је присутан јаук због боли: с тешким уздахом дрво шуми тугу/ пролама се јаук што га ветар носи (Модра зора), а на крају остаје само окамењеност и хладноћа, ћутање и тишина: дуго сам гледао у пусте даљине/ и постадох само сив камен што ћути … опраштам с тугом што ми ломи гране/ и душу сакривам у тишини кутка. (Модра зора), а цена за бол је обећани рај: бол срце изједа и сече мој живот/ смрт ме води у пределе раја. (Модри вео)

Наслов последњег циклуса објашњава се већ првим стиховима прве песма Тврда реч: Слутим тврде речи с хладних висина/ пркосно веју пахуље црне. Те тврде речи које „пркосно веју пахуље црне с хладних висина“ мотиви су који се препознају у свим претходним песмама, међутим, овде дати на најнепосреднији начин, огољени стоје пред песникињом која их посматра као „срна уплашена“, и пред нама, читаоцима, који не можемо остати равнодушни због стања једне такве душе у осами. Схватамо да она није нипошто сама, да смо то сви ми, макар у неком тренутку живота, препознајемо се и неминовно постављамо себи питања која се стичу у једно, а то је: Шта је човек, његов живот и судбина? Овде је упечатљиво дат мотив крвавог месеца, чија је симболичка вредност представљена у више песама:

Сад кад је клонула душа празна
кад тврда реч дамаре пресеца
кô набујала црвена река
тонем у сјају крвавог месеца
(Тврда реч)

плач тресе груди и образе не суши
уста сласт кушају Крвавог месеца
све се негде губи и то без кајања
док црвено тихо дамаре пресеца
(Пораз)

Шта се ноћас крије испод неба тамна
да ли крвав месец или звезда сјајна
или ће испод свода опомена Бога
пасти на поприште отворених рана.
(Наш усуд)

Песникиња у једном тренутку иступа из малодушности, али не успева да одагна тугу: Искрао се из камена сивог/ ал’ на корак тешки су му окови пали/ у неверици разрогачених очију туга сјаји (Утихнула снага)

Даље, репетитивно уочавамо и мотив тишине, потпуне поражености, клонулости и таме у песми Тишина, у којој још једном препознајемо Диса, којег она варира, па каже да је она пала пред животом који као омча стеже, за разлику од њега који је написао: то је онај живот где сам пао и ја (Тамница):

Тишина ме буди већ ноћима
док посматрам време тавно
мрзећи живот пред којим сам пао
на колена јадно и огавно.
(Тишина)

У песми посвећеној овом песнику тешке речи постају празне, а једино што остаје је уздах:

Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове
(Суза- Владиславу Петковићу Дису)

Песникиња признаје да је поражена пред животом који је обавијен ноћном тугом, без наде и пореди га са самим паклом:

на заласку сунца пакао открића
ужасна је прича што разум мрачи,
кријући смртне тренутке у себи
живот који баш ништа не значи
(Пораз)

На другом месту из мушке перспективе, признајући још једном своју тугу, песникиња открива да су њене песме птице којима она плаче:

Сед сам, као лишће свео
тужно по свету окрећем лице
док ветар носи грање што плаче
а с њим и моје птице.
(На заласку сунца)

На крају, ракићевски потенцира да се све у животу врти у круг из којег је смрт једини излаз, а оно што је прошло не може да се врати:

Како да вратим изгубљено време
кад стојим на прагу старости и смрти
како побећи из чаме пространства
што се у круг врти.
(На заласку сунца)

Последња песма збирке доноси мотив утрнулог срца које крвари од туге и жељу за повратком дома којег више нема: о како бих волео жељним устима/ пољубити кућни праг у ноћима овим. (Мртви дом), те она остаје да живи уроњена у „сопствену тмину“.

Песме Ноћ и На белом крину издвајају се по обиљу стилских средстава који су у њима можда најживље употребљени: Ноћ опорна пење се уз кичму/ утиснула прсте на чело дубоко … кроз таму неопевани јади звоне/ запевају из срца опустелог (Ноћ);

Ветар звижди и снажно дува
прамен магле влагом испунио зрак
на главу пада лишће глуво
у башти кринова задах јак
(На белом крину)

Парономазија, инверзија, поређење, синестезија, персонификација и ономатопеја су омиљена стилска средства којима се песникиња служи. Строфе су углавном катрени, а стихови дужи, слободни, без риме која се ипак местимично отргне из пера, ради очувања карактеристичног наративног ритма песама. Приметно је неуједначено поступање по питању правописа и интерпункције – има песама које садрже само мала слова, а у некима се прати синтаксички ритам, па је интерпункција обележена. Овим особинама, као и избором мотива, са мраком, дубоким болом, песимизмом, визијама животног бесмисла, пролазности и неумитности коначног, оличено је Зоричино лелујање између модерности и традиције, те наслањање на поетику Ракића и Диса која се у овој поезији уочава. На тај начин начињена је песничка збирка која упркос таласима унутар ње, представља један живот који је затворен, те и сама одражава кружну путању, затворену форму прстена.

Сви климакси који су заискрили у стиховима као тежња за ослобађањем од животних стега и недаћа остали су поражени пред плимом туге и мрачних страна једне напаћене душе која није успела да превазиђе сопствену тамницу и остала је заробљена у тишини и осами. Драгоцено је додирнути је путем ових песама, лицем у лице суочити се са свим проблемима и на тај начин створити лепа уметничка дела као што је то учинила Зорица овим песмама.