Александар Стевановић – Прича из заумља

Душа у ђавола

ISSN 2334-9417 (Online)

– Видите, све време ми смо у мањини. Иако се верује да људи завршавају углавном на оном другом месту, то напросто није тачно. Већина је била, јесте или ће бити управо овде код нас. Како нас на списку има мало и није нам дозвољено ширење – политика знате – ми смо морали да се окренемо ефикасним моделима и сталном унапређењу мучења. Као прво, морали смо дакле да смањимо време спровођења мука. Следствено, то је изазвало њихов појачани интензитет.




У последње време стижу сјајни менаџери са запада, изузетних организационих способности, а ови са истока су невиђено маштовити и иновативни. Зато, немојте се превише бојати. Ја сам поносан постигнутим и опростите ми, молим вас, што причам помало неповезано. Требали сте да видите како је то било пре неког времена. Мислим, општа катастрофа, прљаво, нисте могли да прођете од телеса, да побегнете од тужних, напаћених очију својих помоћника које су просто вапиле за одмором. Сада, два пута годишње дозвољавам одмор без обзира на дестинацију и довољно средстава да подмире све своје потребе. И то је био добар потез. Очи су им и даље грозне, али срећне. Продуктивност скаче. Ипак, оно што је заиста донело бољитак је – дезинтеграција душа! То је била права одлука. Искорак. Иначе, не би било места, једноставно не би било места. А услед тога би се критеријуми током разврставања променили, па ни горе не би било тако лепо и блажено као сада. Ја сам три пута тражио да ми се омогуће већи персонални и материјални ресурси. Наравно, безуспешно. Али, сада са дезинтеграцијом је једна потпуно друга прича. Да вам одам једну тајну, мада је то нешто што више слутим него што знам, али… мислим да је Он задовољан са нашим успесима.

– Мислите… Он?

– Да, Он. Као што видите потпуно смо компјутеризовани и аутоматизовани.

– Али, ове бакље на зидовима, базени кључале лаве, средњовековне справе за мучење…

– Ех, па мало ретро елемената. Данак традицији. Не шкоди, не! Хи, хи, хи. Да се вратимо дезинтеграцији. Верујем да видите и осећате са колико усхићења приповедам. Сада ћу вам то појаснити мало. Имајте на уму да је процес дезинтеграције душе строго чувана тајна. Душу је немогуће уништити. Немогуће! Али, душа се може распарчати, дезинтегрисати у милион милиона трилиона честица. Небројено њих. И онда се једна тако распарчана, подељена, дезинтегрисана душа меша са свима осталим дезинтегрисаним душама. Сада смо далеко ефикаснији у попуни простора него што је раније био случај када смо чували целовите душе, на које су ионако морале бити примењене муке у пуном обиму. Овако, душе то чине саме себи, једне другима. Тај дивни страх, бол, паника, када на свом делу, тамо где би требали да сте ви, нађете неког другог и не само једног већ мноштво њих. Када не знате где почињете и где завршавате.

Када сваки део ваше душе вришти, бесконачно вришти… Генијално, зар не? Опет, зарад традиције и обичаја, очувања бренда, морамо спровести и нешто конвенционалних мука. Још нешто, само још један детаљ да вам кажем. Енергија која се ослобађа приликом дезинтеграције је невероватна. И потпуно „зелена”. Авај, Он нам не дозвољава да је употребимо. Каква неповратна штета! Елем, распричах се, али пуно ми је радости моје срце гадости. Хи, хи, хи! Зашто сте ви овде?




– Волео сам жену и она је мене волела. Два пута сам је оставио.

– Два пута?

– Да. Сломио сам јој срце два пута.

– Зашто?

– Зашто? Извршите увид у мој усуд и мој живот.

– Погледајте ме у очи. Аха… да, схватам… Храбри, несебични човече. Будало! Не замерите на овом последњем. Ви нисте за ово место. Видећу шта могу да урадим.

– Немојте, молим вас.

– Не, не. Идите и сачекајте у мојој канцеларији. Тамо вас нико неће узнемиравати. Хи, хи, хи! Ја идем да поздравим нову групу. Просто обожавају када их поздрави главни и одговорни. А и ред је. Свратићу на повратку до књиговодства да вас избришу из књига. Након тога направићемо апелацију, знате… Њему.

Не. Могао бих вам дати све одговоре. Питали бисте за њу… Нећу вам ништа рећи. Верујте у то што сте и до сада веровали. Ипак, морате да понесете неку, хм, успомену одавде. Али, јесте ми симпатични… Не оставља увек онај који одлази, каже једна изрека.

Александар Стевановић

О писцу

Александар Стевановић рођен је у Ужицу, 21. априла 1978. године. Основну школу и гимназију завршио је у Ивањици. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Од 2006. до 2010. године је радио као правни саветник у тимовима одбране Драгољуба Ојданића и Бруна Стојића пред МКСЈ у Хагу. Од 2010. године до 2016. године радио је као правни сарадник у тиму одбране Радована Караџића.

Пише кратке приче, приповетке и понекад песме.

Живи у Холандији.

Из архиве Суштине поетике, број 44/45, август/септембар 2017.