Суштина поетике
Online poetry



Снежана Дубак | ПРОМИСЛИ ПРВА


Знаш ли како је тешко кад пјесма душом залаје,
кад заболе сјећања, а без њих спомена нема?
Увијек ме ти вратиш у неке давне потаје,
и пробудиш из мене  што дубоко дријема.

У овим годинама нови се двори не стичу,
нити мирис живота зна да заголица кô тад.
Скрнавиш свето слово! Тако ми предњи не сричу,
прилазиш без најаве, зашто си ме и сада рад?

А ја? Ја ћу те љубит усном купиновог вина,
и мирисат кроз снове миром бјеличастог крина,
узгред ћу тек онако, кад ме дохвате све сјете

пожељет на тренутке да дочекам мушке крете.
Не плачи, радовање, не дај сузи да те ода,
праштај ми драговање   ̶   јединка си подно свода.