Суштина поетике
Online poetry



Ранко Павловић | ЛАКУ НОЋ, ЉИЉАНА


1.(Причин насред собе)

Оштар бол у крстима и муња 
која располути небо пуно кише, 
пуно загонетке и зебње која ће ледом 
обрати недозрело воће с очевих рукосада.
Умотавам тијело хладним покривачем,
призивам одсјај загубљеног сунца,
док сан бјежи у урлик побјесњеле олује.
Кроз ову ноћ пролазе анађели и џелати
у чврстом загрљају, Цигани с трубама
и таламбасима, акрепи у поворкама,
кочијаши без кочија и хитроногих коња,
чувари давно покрадених ризница,
слијепци с путоказима на плећима.
У рачвама старог ораха под прозором
цвили прохујали вијек; у собу би,
у сјећање, нијем као вјечност што хуји
кроз ходнике који никуда не воде.
Трљам снене очи, пуцкета трње у њима.
Причин ли је, шта ли је насред собе?
 

2.(Хладна ноћ поодмаклог вијека)

И опет бол. И опет бљесак. И онда
- Љиљана насред собе. Гола до бола.
Огрни нешто, Љиљана. Хладна је
ноћ поодмаклог вијека. Видиш како се
најежила мјесечина на брадавицама
твојих дојки. Осјетиш ли како ти иње
сребром посипа кожу? Огрни нешто,
лудо моја мала, прехладићеш се.
Зашто ми то ниси говорио под чемресима 
на морској обали, онда кад смо 
испраћали јегуље у далека мора? 
Огрнута си мјесечином, говорио си,
теби ниједан други огртач не пристаје тако.
Под њим пркосиш озвјезданом небу,
пркосиш небеским монасима који,
ено, тргају са себе и бацају ризе што се
у паперјасте облачке претварају, пркосиш 
вјетру који те тражи под модрим таласима,
пркосиш своме тијелу које би да се распрсне
у ватру, у шапат морске пјене, у пољупце.
Огрни нешто, Љиљана, сакриј се 
од мог страха да ћу те ноћас изгубити.


3.(Године расуте по поду)
Палацну змија у вратном дијелу кичме,
бол располови тијело до ножног прста,
муња просврдла небо и зари ми се у мисао.
Устајем из кревета, тромо, кашљуцајући.
Врхове прстију боцкају године расуте по поду.
Из прашњаве кутије на дну ормара 
разбацујем фотографије под стону лампу,
нестрпљиво чекам да ми се осмијехне
Љиљана из шездесет и неке вијека
који је већ постао историја. Али, ње нема.
Љиљана, зашто се лукаво скриваш
под прахом мјесечине, под прашином
година које у галопу јуре кроз мрачну ноћ?
У другој кутији тражим писмо које си ми
писала соком распуклог херцеговог нара,
али ни њега нема. Ни тебе, Љиљана.
Ни мене нема у овој ноћи која нема дна.


4.(Можда ћеш у некој ноћи...)

Псик, па угриз на средини кичменог стуба.
Вучем се до кревета, носим бол у крстима.
Лаку ноћ, Љиљана! Можда ћеш у некој ноћи,
олујној попут ове, опет свратити у моју собу,
па ћу касније, као што то увијек чиним
послије твоје посјете, у магли, у сновиђењу,
тражити сребрн прах мјесечине по поду,
крај папуча, међ' опалим сиједим власима.