Суштина поетике
Online poetry



Милица Тасић | ПИЈЕДЕСТАЛ ЦИРКУСА


У безваздуху сневам црну тачку
у белини безнађа
морам се ухватити за једну

Лабаве су, 
Отимају ми се,
а ја бих да живим

Док саплићем се 
у чами хладног пиједестала циркуса 
изводећи тачку вапаја 
одзвања смех и пакост
нечијих црвених силуета

У ушима воњ задаха људи
и смрадни ум брише ми тачку,
једину коју тражим

Падам а у сну је видим 
хвата ме за кажипрст -
желим да живим!

У кругу бестелесном се осећам, 
а вода ми полива главу луду -
вода однекуд са
блажена и хладна извора
капљицама ме освежава
док вртим се у нули -
само да преживим!

Једну тачку ухватити морам
ону на чардаку бар
да мисли не блуде смртну даљину –
тужно је бити сам.