Суштина поетике
Online poetry



Милица Тасић | ДВОСРЧАНА ВРАТА САЊАЛИЦЕ


Мрежа мрачна
ископнила на каменој јези
душе ми оседеле

Спасом ме храни
грејуће око 
које кроз стакло 
лик твој претвара у дугу

Слушам те
у долини 
између трена и вечности
љубећи капке неба

Нестајеш, па ми дођеш
никад да ухватим
кожу твоје лутке
метаморфозу свести твоје

Кроз зрак се појавиш
и ум ми заблиста
од одсјаја љубави
али тиња и гуши 
омча кроз двосрчана врата

Ти сјаш у својој лепоти
као младост жељна
и обриси твојих крила
детињих 
свуда су по мени
ал' густа мрежа 
прострла се већ 
по седој души
сањалице