Суштина поетике
Online poetry



Милица Тасић | МУК


К теби
несуђеној
крвавој утехи
хладним жилама
се успињем
успињем се нејако

У вече презрело
месец се од бола 
пресавија на пола а
ветар тешко издише 
издише
као да је последња му ноћ

Близу сам оку облачном
великом оку небеском
кошмарим по путањи 
лебдим по кончастим линијама

Дрхте мисли
збијају се у слузавом мозгу
од праска се разбијају и
леже мртве 
кезом црном уму

Успињем се жилама из грла
нема иштем реч
а стеже и гуши
бол у грудима 
док трну руке пружене 
и међу прстима зрак наде
али падају
падају
 
Близу сам оку небеском
великом
спасоносном оку
близу
близу
кошмарим по путањи
само што нисам у њему

Хладним жилама успињем се
крвавој
несуђеној утехи