Суштина поетике
Online poetry


Милица Тасић | ГРОБОВИ НЕЗАБОРАВЉЕНИ


Тражим нешто,
Али не знам шта!
Изгубило се у небу белом,
Винуло у птичја крила,
Остало међу дрворедима!

Пружих длан да ми слети 
Нешто што изгубих у сну, 
Нешто као гром кад бије
То што тражим
Што ми треба
песма ли је?

Зрак ме прогутао у тишини, 
Сунце ме покрило у даљини...
Остали смо у магли
Нас двоје
Да певамо сад
Песму ли љубавну?

Док бол српски се шири
Кроз равнице пусте од туге
Кроз умрло чељаде
Мутније од кошмара
Од крвавих звериња
Покиданих утроба и
Замрзлих им тела

Зар песму љубави да тражим
Међ' орловима
Што кљуцају сени
Наших снова!?

Зар дан у ноћи тражим
Тамо на раскршћу
Међ' дедовима?
Шта се са мном збива? 

Зар песма да се рађа лако?
Ко је мајка њена
Што се грчи
Док у боловима песма нова
Хоће да се роди

Зар није Мајка свију нас
Што браћу оплакује у ноћи 
Што песму о њима тка,
Па распара?

Нешто тражим,
Али не знам шта,
Да није ова песма
Мајке свију
Новотворена?

Зар дан у ноћи да тражим
Међ' орловима
Што кљуцају немило тугу
Наших дедова?

Над српством облак вран
не уме љубавну песму да роди
Не уме, неће да се породи,
јер остају...
Остају у сећању 
Њихови 
незаборављени
гробови.