Суштина поетике
Online poetry



Милица Тасић | ДУПЛИ САН


Сам улазим у предворје
поцрвенео ми поглед
у дуплом сам сну

У срцу се љубимо
док нежно грлим крила њена и
сваки свилени конац на њима

Сањам...

У сну ме гледну
са очима прве магле

Нећу се будити!

Крила се цепају на пола
срце јаче лупа док
гласом ме милује
и сваком нотом љуби ме

Волим је

Светлосни прах пада
са очију њених на моје усне

Време нас опомиње
куц
куц - куц
све је брже срце

Црвени  
у преткоморама
луди од чежње
скривамо се од часова 
што нас јуре

Сам у предворју 
чекам је 

Равна линија 
Нема ме
Нема је

Сан у сну нестаје
Зором заплачем
Волим је сваком сузом