Суштина поетике
Online poetry


Милица Тасић | БЕЛО СУНЦЕ


Белом сунцу 
говорах речи непојамне
и клецнух пред њим
као пред животом 
дугим и злим  

Време ме меље
у затвореном кругу
ум блиста, 
али срце је тамно,
осећам да над љубавима 
невољено оно бди,
а сања да воли 
бескрајно,
дубоко,
онако како не воле сви

Као зрно песка
усред пустиње трагам 
за извором
и све се чини
доћи ће крај,
а срце лудно 
са извора љубави би 
да се напије сласти
и полегне по небу раја,
на ћилиму без краја

Белином се заслепих
прогледах трепавицом 
црном,
једном,
а оно свет пун јада,
и побегох тада

Кроз љуштуру своју 
тешко се пробијам,
са жеђу за мало љубави 
мало доброте 
у своје ја се поново склоним
кад видим 
све земаљске грехоте

Белом сунцу говорах
тајном срца ми знаном
а оно угасло врелину своју,
само још благи осмех назирем -
да још има наде,
као да звезде на небу
нису више хладне.