Суштина поетике
Online poetry



Лабуд Н. Лончар | КАО СРНА


Као срна страшљива
Маглом огрнута у 
Јесењем јутру
Тананим ногама и
Очима великим као мјесец
Кроз недосањани сан
Газиш опало лишће. 
 
Прилазиш мом кревету
Прислањаш главу на 
Моје груди.
 
Уздах проломи јутро 
Које постаде 
Један велики шарени цвијет 
И са младе необране крушке
Над креветом
Капну суза радосница.