Суштина поетике
Online poetry



Кристина Павловић Рајић | НИШТА  НИСМО


Не откривај чипку мојих трепавица.
Не додируј сатен усана мојих.
Кад  душу шармира вешто
свако твоје ласкаво писмо,
а  кринку носиш, 
ми онда ништа  нисмо.

Милина не обузме те 
и трептаве уздахе не измами
 и жуди, моје ти  жуди, 
кораком плеса  у душу не поведу.
Не крећи.
Остани у својој осами,
јер сјај мојих дозива
одбија се о твоја огледала.
Залуду хтења 
кад  истих  откуцаја  нема.

Ако ти  дамари не бујају 
да се поленасто свију, 
узалуд  ружичњак мога врта у цвату.
Ако су сунца, зором зарудела, моја без моћи,
иза сна нисам  - она.

Моје си битисање, плаво сневање,
ја  тек  трен  у летњи занос  уплетен.
Заварао  си свесну мене, 
али шта  ћеш  пред спознајом
да обмануо си  себе?
Хтели бисмо, али  ми ништа нисмо.