Суштина поетике
Online poetry


Кристина Павловић Рајић | НЕБЕСКИ ЗАГРЉАЈ


Опет су ми се путеви умрсили
Нека тиха туга роси очи
А ја бих само сунчано јутро
И твој поглед у душу да ми крочи.

Пруће се неко 
између нас умеће
Савијају нас и одвлаче 
Жиласте гране
Чисто и невино би само
Срце у твом наручју да осване

Јер ми смо, драги, са космичких стаза
Спуштени у камењар гуштера
Несвикли довека 
На беду пустих снова
И празнину јаве отужне

Јер -  ништа ми не тражимо друго 
Сем да потоци душе
Нађу своје ушће

Кроз дрхтаве брезе још трепере звезде
Прислони дланове, одагнај ми језе

О воли ме, воли
Сакриј ме у загрљај
Погледај у небо
Чекају нас чезе
Узнеси ме да свака бољка  ишчезне.