Суштина поетике
Online poetry



Кристина Павловић Рајић | НАДА ПОСЛЕДЊА УБИЈА


Има дана,
 а мислиш година...
За срк си шкрт .
Стајаћу сама.
Шумиће ...
Шумиће...
Уштинуће ме
поглед ка броду.

Катарко мила, 
о руке бих би ти се обесила,
да једро јесам ,
да сидро будем
том морском вуку
ког жали вуку.

О бауку
 и љута жаоко,
ујед за око 
и глиб за јасан остварен несан.

Распук'о нар,
уместо сока 
коштица горка.

Уједа  усну 
реч у муклу.

Твог плашта траг
ромиња благ.
Из  ока кану
у бездан звездан.

Рушиш ми горе
 да не руде зоре.
Резбариш боре
 Срмом, отрове.

Жмирнеш у скоку,
хитром трокораку.

Под  опном сунце не огреја ме.
Нада још последња нек убије ме!
О стрвино повампирена,
колико путах да сахраним те?