Суштина поетике
Online poetry



Кристина Павловић Рајић | КРЕПКО


Узвртеле су се нада мном ласте,
свикле на нежно гнездашце.
У плач, у брид, у несан
не сме срце малено.
Кад клецне и затрепери,
загрли га разум смели
да богоносна зацелим.

Ненадано радост ишчили.
Прхне ко сан
 кад око прогвири
у бео дан.
У наручју само стрње,
без класја – роднога власја.
Дубоко звоно звонко
са собом и светом нас мири.
Ничице к небу дух зачили.

Ућуткала сам своју бол.
Шареним свет латицама сненим,
корачам кораком крепким, јеленим.
Мисли су бремените.
 Време је бербе.

Као Милица и Јефимија,
бићу жена мужанствена.
Под пламеном у тмини ћелије
златом нитим рукотворине.
Богу исповест у плетеније словес.