Суштина поетике
Online poetry



Кристина Павловић Рајић | ДАИРЕ


Звец низ звец - задрхти ниска,
Прошапће песму даира звук…
Покуца на прозор уснули 
И прхну отуд  чежње милина.

Залепрша хаљином босонога.
Косе јој дуге додирују бедра.
Врца јој снага белих недара.
Прострели жеравицом свакога.

Носи је  игра, даира звек.
Узнета ватром,  опече тек.
А сама силна - врели је лед!
Сјаји њом сунце и месечина.

Кафански свирачи, вика и срча,
У руци даире – звечи звечка…
Помахнитале су жудње и страсти!
Хрле, падају пред женском  власти!