Суштина поетике
Online poetry



Кристина Јанковић | НОЋ БЕЗ ЈУТРА


У ноћи без јутра вриснух твоје име
Док мутна ме сета мори без престанка
Лагала те нисам, несаницо пиј ме
Нестани без трага с уснама од санка

Ех, зар љубав то је која гуши, гребе
И под грло ставља опрљке од ватре
Твој смех затрепери кô да пени, греје
Прстима пуцкеташ кô дим од шалитре.

Шарено ме мијеш, руке грејеш ледом
У пределу срца кукавица куца
Отрг'о си боје, бацио под гредом
Да не види нико шта кô стакло пуца.

А то ја сам само, срж чемером бије
Што у освит зоре ромори кô киша
Осврни се и ти, не дај да те пије
Та освета блага ко с ратног попришта.

Шта сам? Више нисам она коју знаш
Од мога се ока паучина свила
Ако Бога познаш, знаћеш да опрашташ
Ето душо драга, то сам ти ја снила.