Суштина поетике
Online poetry



Енеа Хотић | ТВОЈЕ ДОБА


Чудно је ово доба.
Моје мисли узавреле
под најездом
ненаданих ластавица
плавих, учинише да главу
изгубих.
Толико се у његове очи
задубих и добро се
зачудих самој себи.
 
Чудни су ови дани
од најезде суза слани.
Море једно исплакано
без имена остало.
 
Чудна сам и ја
од дана прохујалих
и толико Твојих.
Сад сама у себи
стојим и некако се бојим.
Откривена лежим у хладној соби:
не могу више Теби... да се
покријем Твојом душом... 
кришом.
Да ушушкана у Теби
останем вјечност
цијелу.
Да дочекам још
неку прохладну
зору бијелу
с Тобом.
Да опет видим себе
од Тебе саткану и
цијелу.
Баш бих вољела!