Суштина поетике
Online poetry



Анђелко Заблаћански | ЖЕНА И МЕСЕЦ


Украде ми месечину из прозора
И њоме чешља своје густе косе
А ја стојим у мраку кô на дну мора
Жудећи њен лик, осмех и ноге босе

Друге ноћи на уснама месец врати
Удене ми у зенице искре луде
Разигра нас да заплешу позни сати
Док у нама плаве зоре не заруде

Од умора месец клоне на мом челу
Њој свитање  у очима сласно бриди
Зраци сунца титрају јој свуд по телу
И само на мени сен ноћи се види