Суштина поетике
Online poetry


Анђелко Заблаћански | КАД  БАНЕШ


Једном кад банеш у мој дом
И погледи се сретну кô две васионе
Знаћу у часу, у трептају вечном
Све чежње ће у пољуб да се склоне

Једном кад ми бану дланови твоји
Већ знаћу сваку им линију живота
Јер у теби од искона мој сан постоји
И све се већ десило изван свих грехота

Једном кад ми бану осмех и реч твоја
Знам, с тобом ћу умети да ћутим 
И ткаћемо ћилим без пређе и разбоја
Без вида твоју лепоту док слутим

Једном кад банеш све већ биће јуче
Јер коме смем рећи – желим да љубим
И онда ћу само кô рањено куче
Да цвилим што те пре сусрета губим 

Но једном ћеш доћи нових зора пуна
Расути по мени дане место косе
И ноћи кад блиста кô дукат нам луна
Доневши за мене чуване заносе