Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_
  
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
     
     

Милош Црњански

О КЊИЖЕВНИМ ТЕМАМА

¤

Ви знате да постоји теорија књижевна да дела говоре сама за себе, да песник никада не би требао да тумачи себе, и да књижевник не би требао да говори о себи него да дела говоре. Ја се не слажем са тим. Ја мислим да је прошлост једна тамна провалија и да књижевна дела на могу да говоре сама за себе. По мом мишљењу, о прошлости, о делима која су штампана нема одговора, боље рећи нема сто и има сто и хиљаду одоговора. Једно су одговори савременика, а други одговори дају истим тим делима, песмама, књигама садашњост, и данашњи читалац који их чита, нажалост, сваком песнику, сваком театру, сваком роману, има увек два одговора – одговор прошлости и одговор садашњости. Онај који чита стихове Сафе или Пиндана, а не зна ништа о Грчкој, даће сасвим други одговор него онај који, нпр. зна сав грчки свет. Исто тако, ако чита Таса, ако чита Бодлера, ако чита Лорку, имамо одговор дела написаног, штампаног, које говори за себе, само по себи, али сасвим друге одоговоре даће него што, рецимо, познаници и њихови савременици дају. И као човек и као писац ја мислим тражећи то од савремености који су одговори тачнији, дубљи, истинитији. Верујте, то је тајна. Хоћу да кажем да цела историја, чак и време Цезара или Наполеона, је илузорна. Да је, нпр. поезија Дучића и Ракића без њиховог времена сасвим нешто друго него што је била. Нажалост, нема изласка из свог столећа. Видите, Дучић и Ракић, они су сасвим нешто друго данас, а нешто друго су били онда. Богдан Поповић је од њих направио представнике једног Београда, једне литературе српске која је била, да не кажем, империјална, али која је била под утицајем Париза, а дошли смо ми из ратова, из туђине, скупили смо се ту. Где? У кафани Москва. Ујевић, Тоша Манојловић, Сибе Миличић, ја, Растко Петровић, и  то није исти свет. Знате, ми смо били сасвим други људи него Дучић и Ракић у дипломатији, у рату. Они су говорили о једној Србији која је била завршила рат, а ми смо били Београд који је отпочињао после рата. Зато ја зовем ту моју књижевност увек послератном. Нас је нарочито увредило од Богдана Поповића што је, и Скерлић је тако, говорио са презиром о Дису. Међутим, за нас су Дис, Пандуровић, Ускоковић били прави писци који су били прави београђани онога доба. Дису се чак одбијала и љубав према својој земљи. Међутим, и поред свих лепих и великих песама Дучићевих, ја памтим Диса! Један стих којим почиње једна његова лепа родољубива песма у којој каже: Израсли гробови сад се лепо виде / кô далека брда кроз поднебља плава. То је прави песник. To je прави песник, то је прави родољуб, а што он није имао леп капут и што је био офуцан и што се удавио у оној несрећи, то је сасвим нешто друго. Како су се понашали према Дису, према Пандуровићу – то је било врло ружно.

Ми нисмо имали сукоб са Скерлићем, јер Скерлић је био умро, као што знате пре рата (Првог светског рата; примедба Суштина поетике). Богдан Поповић, то је био један врло љубазан стари господин, професор, али, видите, те његове теорије од реда до реда, то није једна велика теорија књижевна, то је било пресађивање из Париза, из иностранства. Он нема ни дела, он има свега једну једину књигу која вреди, коју сви памтимо и коју сви волимо – то је његова врло успела Антологија. А осим тога има само једну којештарију, једну књижицу Шта можемо да научимо од Енглеза. То је била једна висококултурна жељна средина која је емитовала кога је желела. Ми смо били људи који смо се стекли са свих страна и почели смо, разуме се, са нападом, са нападом на то, али нису били нежни ни према нама, нимало, тако да о томе не бих хтео, јер оно што сам ја о томе имао да кажем, то сам написао, то је штампано, имате и у мојим сабраним делима, онај део Наша књижевност. А успомене кад човек говори, оне немају за данашњег читаоца ону вредност, јер не видите човека. Рецимо, нико не зна шта је био Тоша Манојловић. Тоша Манојловић је био душа тога стола, а Ујевић је био велики песник при том столу. А немојте мислити да је хотимично то што не спомињем Крлежу. Крлежа није дошао из политичких разлога тада са нама, али његова дела су била ту, и он је чак и наставио највише у Београду. Андрић исто тако док се нисмо разишли. Тако да су то за мене успомене.

 Видите, ја сам проучавао Шекспирове сонете у Лондону. Знате ли да сам био уображен и да сам мислио да знам добро све? Е, па, није! Свака реч у Шекспировим сонетима има сасвим друго значење у његовом времену него што је за нас значила, тако да сам се ја запрепастио кад је професор са мном радио и кад ми је скретао пажњу. Нисам знао, ни рецимо, да ће Шекспирова драма да се у позоришту прекине кад уђе краљица Јелисавета и да се онда они поклоне и узвикну gloriana. То су ствари које су прошлост. Нема контакта између прошлости и садашњости. То је архива.

Има у Дневнику, има у Сеобама, да остало и не спомињем, и натурализма и реализма, ако хоћете и суве прозе. Оно што ви називате интимни лирски тон ја бих волео да признате као оригиналност. То је тај лирски фактор. Тај лирски фактор имате у највећим, најопширнијим романима Крлеже, имате га и у Андрићу. Критичари тај лирски фактор приписиују мени нарочито зато што је необичан, а осим тога, то је и највише што се једном писцу може признати. Критика не воли да признаје. Мој сиромах Сибе Миличић имао је обичај да каже у оно време како ја имам велики темперамент, а он, он има интелект. Ја сам се смешкао. А кад је наша садашња критика Николе Милошевића, Џаџића и других почела да износи интелектуалну страну, да не кажем филозофску страну о мојим делима, ја сам се опет смешкао. Критика нас ретко помаже иако жели, али боље икад него никад. Прочитајте шта је Петров открио у Стражилову, на пример. Ја, међутим, нисам никад патио од жеље за славом. Слажем се сасвим са оним што је Андрић једном рекао да се реп у вука мери тек мртвом.

Сеобе су, као што сам већ више пута рекао, нажалост, једна руина. Те две књиге су остатак шест књига које сам хтео, а које да напишем нисам могао. Мислим да је код нас једино Крлежа остварио свој велики опус онако како је замислио. Уосталом, нико, ни највећи писац, ни највећи уметник, као ни обичан човек, у животу не остварује оно што је желео. Да, каже се да су Сеобе историјски роман. Разуме се, садржај њихов је прошлост, па кад је прошлост мора бити историја, у том смислу. Обухватају, и овакве какве су, једно прошло време српског народа. Кад се говори о једном човеку или жени у XVIII веку, писац мора да буде историјски, мора знати какву дугмад имају на капуту и какву свећу или лампу уносе у сутон у кућу, па чак и како се изражавају. Само, све то ипак не значи да је то историја, да је то историјски роман. Сеобе су у првој књизи трокут два брата и једне жене у једном рату у ком је један део српског као и хрватског народа учествовао као пандур по туђој вољи и за туђ рачун. Уствари, то је роман мужа, сваког мужа који у рату мора да остави код куће своју жену, и роман жене коју је муж оставио. У ширем смислу, разуме се, то је роман целог једног национа, једног дела народа нашег и оног што се звало позадина у рату. Међутим, то је у ствари роман човека који стари и коме је жена досадила и који је жељан да читавом једном крају нашем, стотинама људи, хиљадама, нађе једну лепшу будућност. У другој књизи Сеоба централни роман је та љубав према умрлој жени, велика љубав према умрлој младој жени, и тражење једне Русије која је Исаковичу значила један лепши свет и утеху. То није историјски роман.

Ја сматрам нашу романтичну књижевност као велику књижевност. Ако је упоредите са романтизмом у другим западним земљама, она ипак остаје велика књижевност. То што меланхолично расположење преовлађује у мојим песмама у прози – то је приватна ствар, то не бих хтео да тумачим, али није у вези толико колико се мисли са Бранком Радичевићем. А што се Радичевића тиче, и често сам га спомињао, то је зато што је он у мом детињству и мојој младости пун успомена, што је везан за мене, за мој живот, за темишварско гробље где имам сестре и малога брата поред гроба млађега Радичевића. То се не заборавља у детињству. А за време студија на Универзитету у Бечу ја сам становао врло близу болнице где је Радичевић лежао и умро. На крају крајева, Фрушка гора је и сад за мене најмилија земља у коју сам одлазио и зато је у мом сећању, отуда сам се изгледа толико везао за Бранка. Разуме се што сам ту омладину романтизма и волео и дивио се и њеном политичком раду који је много дубљи него што се мисли. Не заборавите да је Лаза Костић држао код своје куће печат њиховог удружења, а да би зато сасвим сигурно висио на вешалима да су случајно открили, да је један издао. Одрастао сам са том романтичном литературом Радичевића кога је полицијски писар протерао из Београда. Узгред буди, ја нисам протеран из Београда, али сам отишао. (О томе боље да не говорим, не спада овамо.) Остаје фах да је романтизам у нашој литератури велика епоха, и биће све већа што више будемо проучавали. Велика и по такозваном европском мерилу. Ја понављам стално да је да су песме Лазе Костића о Руварцу (Спомен на Руварца, Над Костом Руварцем; примедба Суштина поетике) ванредне у свом добу, а слажем се да је таква и Бранкова поема Туга и опомена. Неки од тих људи су умирали млади, а остали су живели за ту борбу нашега народа и за те идеје његовог романтизма. Свакоме је, сматрам, дозвољено, критичарима исто тако, да о мени пишу шта год хоће. То не значи, међутим, да сам се за Бранка везао, значи само да поезију уопште сматрам као нешто што се не може писати без тога што је наш романтизам био, то одушевљење, та веза са читавим једним народом, са читавим једним крајем, то је била Војводина, али и Србија у исто време. Моја поезија је оно што би се могло означити као послератна, једна вечна меланхолија која се јавља у сваком човеку, у свакој земљи после рата. Стражилово, Сербиа, Ламент над Београдом – то су поеме које говоре својим датумима постанка саме за себе: 1921, 1925, 1956. године.


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________