Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

У ретровизору
Осврт на двоброј 54/55





Пише: Брана Тарбук


ЧЕЖЊА ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

 

Летњу Суштину, јунско–јулску, писале су жудња и чежња. Као да је топлота уз тела оголила и душу, уз одећу скинули смо и маске које смо себи ставили, забране које смо поставили да не бисмо јасно видели шта је оно што нам недостаје, ко нам недостаје... Колико сами себи недостајемо... И то је добро, јер само ако се суочимо са суштином можемо даље напредовати, па макар и кроз патњу и недостајања учити, јер се из њих рађају нова дела и прочишћавају душе.

У чежњи је живот провео и Момчило Настасијевић, о коме нам је дивно писала Милена Ћировић. Знајући да је болестан и да неће дуго живети, одрекао се вољене, не желећи да је везује за себе, одлучио се да траје само кроз стваралаштво и тако створио један песнички свет који је јединствен не само у нашој, него у светској књижевности. Молим вас да не одустајете од његове поезије никада, иако вам можда неће бити разумљива на прво читање. Ти склопови речи звучаће вам необично, али враћајте им се, пустите да кратки редови везани у малене строфе угреју вашу душу, да зазвуче посебним ритмом у вашим грудима и онда ћете разумети. Настасијевићева поезија греје, греје огромном чежњом, не тугом, него жељом и чежњом, дира у неке најдревније човекове црте, покреће музику исконских дубина личности. Нећете памтити његове стихове, али ћете памтити како вас је његова реч грлила и препознавала где боли, где треба лечити музиком душе. То је позија која чита вас, исто колико и ви њу...

Најочигледнија је увек чежња за љубављу, она пише стихове који се увлаче под кожу, миришу опојним мирисима слатког воћа, носе топао ветар који наизглед освежава, док уистину још више загрева, то су песме које се не завршавају, јер настављамо сами да дописујемо стихове. Четири песме Милета Лисице доносе такву атмосферу. Прва је сва од недостајања, потискивања, друга је од негације, покушаја да се савлада, трећа је љута, али већ ослобађа кроз лептирове, док четврта помера планине. И све се то догодило у души, тај огроман пут од тишине до померања планине. Препустити се осећањима која нас мењају, значи бити мудар да сагледамо да нас на крају те метаморфозе чека наша суштинска снага. Љубав и кроз њу чежња и жудња су врхунски креатори. Истинска чежња не боли, него ствара.

Чежња не говори много, она сублимира, усисава у себе све и оставља без гласа, зато су њена дела сажета, стихови кратки. Она губи дах, искључује ум, али зато фокусира, па кроз њу боље видимо себе. Неће нам се сваки пут допасти оно што видимо, али зато добијамо прилику да радимо на себи и поправимо оно што није добро.

Када бих те сада срела,

Читав би се океан чекања

У кратер од жеља

Истог тренутка улио...

(Када сам те први пут срела, Невена Милосављевић)

 

Невена Милосављевић доноси искрене и храбре стихове, гледа дубоко у промене које у човеку изазива љубавна чежња. Жене морају бити двоструко храбре, и за себе и за своје мушкарце, па Невена одлично дочарава и мушки стих, показујући како треба и како може да изгледа љубавна посвећеност. Наспрам две женске песме које носе мушко уздржање и стоичку патњу, стоје три мушке, али нежне као женска душа, ослобођеног стиха, наговештене у пољупцима огромне страсти, од наслућених додира, од снова.



Најтеже је знати како владати собом, јер оно што чежњу изазива најчешће за нас и не хаје, тако да је чежња само наша и без обзира што је изазива нешто или неко изван нас, враћа нас нама.

"Говориш ми да је све кућа, да нигдје нисмо странци, да свуда јесмо и да је све у нама, а ја тако проклето осјећам да сам странац у властитоме тијелу. Хтјела бих ван. Хтјела бих изаћи и у тој чахури оставити неке успомене, јер нису тихе, јер нису нашле своје ожиљке", описује борбе са собом и чежњом Марија Јурачић у краткој причи Једро на хоризонту.

Ожиљци... Када настане ожиљак, значи да су најјачи удар, крварење и бол давно прошли, али уме да жигне до суза када се мења време. Остаје чежња са којом треба знати живети или се саживети, до те мере да нам постане сапутник, да не бежимо од ње, него да се кроз њу развијамо, јер из перспективе у којој се тренутно налазимо, опхрвани свакојаким жељама, умовањима, стремљењима, најчешће и не видимо шта је добро за нас.

Добро је оно што нас мења ка бољем, што развејава наше страхове, јача одлучност и љубав према себи, што чини да видимо где је наше место међу светом...

"Намерно остати нечија неостварена чежња", запамтићу ову реченицу из приче Исто то, само мало друкчије веома талентоване и врло проницљиве Сенке Војиновић. Не свиђа ми се та идеја, никада ми се није допадало креативно–идеалистичко дистанцирање, има нешто демонско у себи, садистичко, као што има и у понашању Мајстора према Маргарити. Тако изазвана чежња је мрачна и погубна, пуна сумње, не само у предмет своје жеље, него временом и у себе самог, рушилачка је, једноставно – зла. Зато са њом треба брзо завршавати, одагнати је и ићи даље.

Права чежња је добра, пуна љубави, несебична, нежна.

***

Оно што нам је лето оголило и открило, не дајмо да нам јесен опет сакрије под опалим лишћем. Топлота се чува у речима, колико и у додирима, у чежњи колико и у љубави. Чува се у искрености и истинитости, којих има на свакој страници Суштине. Оне су лековите и кроз песнике и писце лече људе и свет. Зато без страха идемо у јесен, са новом Суштином у рукама.


Синиша Лазаревић – Аркаде (уље на платну)