Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  7 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Пет песама | Љиљана Вујић Томљановић



НЕМОГУЋА БАЈКА

под празним 
небом без звијезда
(и) пјесма је узалудност
за наглуве –
звуком и одјеком
шкољка неисцјељива
лажног бисера гнијездо
чију напрслину
попуњавају волови
у провалији
коњи мјесеца
који каскају и сањају
мислећи да су будни

немогућа је бајка о
амајлији бјелине 
у руци сиротој –
пламичку неба који отапа 
босоного срце поноћи
заиграно руменим и мирисним
залогајем на овалу а
потом се гаси
као обична шибица

А ВЕЛЕ ДА ЈЕ УМРЛА

трун им у оку а
веле да је умрла 
у себе загледани
у рамовима од стакла 

као да све с њима започиње и 
завршава се
ту у њиховом селу
гдје пијетао не пјева
гдје се јеца и нариче 
режи и уједа
веле да је умрла

а она 
руком неком 
из прикрајка
из ничег се зачиње 
за ревно уво нечије – 
недохват сриче

ВИСИНСКИ СНОВИ

предизборно вријеме
по стубиштима просуло
мноштво туђих глава 
измишљотином страха од рафала
да се не бисмо досјетили
да имамо своје –
згрћемо лишће 
укопавамо се
дубоко 
као у земунице 
док Историја 
преврће своју купусару 

а сањали њене висине 
фабричким димњацима
салама халама
улицама парковима трговима...
у облацима 
спремали нам мјесто

дубоки су висински снови
још сањамо нове почетке

ПОЕЗИЈА СЕ ПИШЕ САМА

нема тајни 
иза застора недохвата
зашто би поезија била изузетак –
дотјерујемо преписку

зар разуму требају докази
поезија је ту 
да бисмо искусили
њене бесконачне могућности –
довољно је сјести 
испод крошње дрвета и
ослободити се
учмалог чаршијског ваздуха
ослушнути у тишини 
звукове кишних капи и
осјетити чар Живе воде
која кап по кап 
корито своје у теби дуби 

и не престајеш да жедниш –
звукови се претачу у гласове а
гласови у језик непресуха
који и без мастила
без мотивације и инспирације
у неки простор кроз тебе цури

поезија се пише сама

ОБЛИКОВАЊЕ СЈЕНКИ

ћерпич на путу
староегипатског искушења
сувише је опор горак –
поплаве и суше 
с лица се читају
са усана
вулкани цунами...
 
(о зар је могуће
не знати а радостан бити
да вода памти и
да свуд те 
велике очи цвијета 
папрати... прате)

али не одустајемо и 
каскамо
од себе бескрајно далеко а
и од љепоте унаоколо
неуморно показиване
тек сјенке обликујемо
из прикрајка 
 

Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 25. 02. 1958.  године у Међувођу, месту недалеко од Приједора. Школовала се у Дубравама, Босанској Градишци и Бањалуци.

Пише песме, есеје, приче, приказе и критике. Објавила је дванаест књига песама.
Песме су јој уврштене у многе зборнике и изборе пое-зије, као и у неколико антологија, а неке од њих су превођене на енглески, немачки, холандски, руски и словеначки. Добитница је многобројних награда и признања.

Члан је Удружења књижевника Српске и члан Удружења књижевника Србије.

Живи у Босанској Градишци.