Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

  <<насловна                  ISSN 2334-9417 

          


Број 40/41         Година IV             Април/мај 2017.              

Излази двомесечно             

Правилник           

07. 04. 2017. год. 


У овом броју

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
    
mailto:sustinapoetike@hotmail.com
Уместо уводне речи

Поштовани сарадници и читаоци 
Суштина поетике,

 

Због преобимности посла и мањка времена, одлучили смо да од овог броја часопис излази двомесечно. Један од разлога је и тај да не бисмо желели да неки радови који су квалитетни не буду објављени због напред наведеног. Часопис ће излазити сваког парног месеца од 7. до 10. као двоброј.

Сматрамо да овај потез може само допринети квалитету часописа због продуженог времена за припрему и слање радова, с тим да ће обим и начин досадашњег објављивања остати исти (веб и ПДФ).   

 

Уредништво

 

Анђелко Заблаћански

Енеа Хотић

Сања Живковић

Јелена Глишић


Сећање на Дучића 
 
Јован Дучић је умро 7. априла 1943. године

РЕФРЕН

Сневај да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад - зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.

Љуби, љуби силно, увек истоветан;
У љубави само можеш јасно знати,
Како мало треба да се буде сретан
И сто пута мање да се вечно пати.

И умри да спасеш веровање чисто,
Да си кадгод стао пред истином голом;
И да у животу ниси једно исто -
Једном звао срећом, а други пут болом.



Белоруска поезија


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/broj-40/beloruska-poezija-vladimir-karatkevic

Владимир Караткевич


Једна песма

КАД ПРОЂЕ

Једном – кад случајно дође пролеће 
И у грудима напупе ми јорговани 
Ти сигурно бићеш корак иза среће
Голе, хладне душе кô јесењи дани

Једном – кад упознаш жудње истину
Неповрат кô коб куцаће на врата
И ничег неће бити чак ни у вину
Мог пролећа, твог доба од злата

Једном – кад ти све будем смео рећи
Све истине, све лажи, све прећутано
Страх неће бити мањи ни понос већи
Ни моје теби, ни твоје мени дано

Једном – кад ми се јесен опет врати
Твој мај ће септембру пружити руке
Јутру сваком звониће сутона сати
И нико неће чути жудње јауке

Анђелко Заблаћански