http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                24 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Критика
Арзамас | Ивана Димић






Пише: Сања Живковић



Дело Иване Димић Арзамас отвара нове књижевне сфере како у погледу структуре, тако и у погледу лексичких поигравања и преплитања тема. Оно је и својеврсни показатељ како једна наизглед једноставна прича може да добије облике свевремености, те лична исповест стално стоји под велом упитаности да ли је она ауторкина ауторефлексија или нешто друго.

Оно од чега ваља поћи приликом осврта на Арзамас јесте његова структура. Непосредно подељено је на два дела, при чему се у првом смрт провлачи у обрисима, а у другом, она не само да је извесна, већ је постављена као идеални партнер љубави. Међутим, постоји и подела на делове који су дати као драма и на делове који су дати као прозни фрагменти, у којима провејава лиризам. Треба рећи да се смењују један за другим тако да се чини да су и они у дијалогу, те тако на сваки прозни фрагмент се као одговор појави одређена сцена најчешће између мајке и ћерке. Интересантно је да без обзира на то они могу да се издвоје у две засебне књиге и да самостално егзистирају, а да не изгубе суштину. Њиховом детаљном анализом могу се издвојити неколике занимљивости. У драмским сегментима приказан је специфичан однос болесне мајке у поодмаклим годинама и ћерке, која жели да јој помогне. Приказан са извесном дозом хумора, њихов дијалог постављен је тако да се јасно види колико мајка воли живот и колико жели да се врати у време када је све конце држала у својим рукама. Међутим, у њему је садржана и дубока трагика исказана репликама пуним беса упућеним ћерки. Она се не либи да јој упути негативне критике због посла, кувања, немања мужа. Са друге стране ћерка је концентрисана на њу и иако жели да јој помогне неретко узвраћа истом мером, што показује да су оба лика дата реално, без улепшавања. Такође, кроз ове делове провејава и фигура умрлог оца,  који се јавља на два начина, и то: у репликама као неко ко је био узоран муж и отац и у ћеркином сну, када својом појавом наговештава скору смрт мајке. Приметно је и то да ниједан лик који је учесник дијалога није именован, већ су сви сем мајке и ћерке дати искључиво као носиоци занимања, чиме је прича превазишла оквире личног. Што се тиче прозних фрагмената, можемо их поделити на оне у којима се спомињу историјске личности попут Гоје, Хајдегера, Хумболта, Чехова Емили Дикинсон итд. и на оне у којима провејавају ауторкина размишљања о љубави, смрти, срећи. У првима бира и приказује оне моменте живота познатих личности који су се или десили или из којих је извукла поуке којима тежи. Тако ће посредно поистоветити неразумевање мајке са односом који је Гоја имао са својом, затим тугу коју су осетили и она и  Чехов, гледајућу у непознате људе. Такође, кренуће и у потрагу за Хумболтовом брезом која прекорачује своје могућности. Ипак, најинтересантнији лик је Емили Дикинсон, којој ауторка посвећује највећи број фрагмената, а чији живот као да је њено прибежиште.

У другој групи прозних делова сазнајемо све оно што је између редова речено у дијалозима. Тако ауторка истиче да је лакше бити несрећан, јер несрећа може помоћи срећи; али да увек треба пустити срце да нас води. Без обзира на све живот траје, дефинисан временом, а човек нема много избора. Животни пут је тај који троши и мучи, а искушење и љубав су крајпуташи. Ауторка све време не пренебрегава чињеницу да је уметник, који нема сталан посао и у том погледу стално је у милости других. У фрагменту Распоред и часови она истиче да не припада нигде, јер је проза због краткоће не воли, а драма више воли да се гледа. Упоређујући популарне књиге са картонским ципелама, које пропадају после кише, јасно ставља до знања шта мисли о инстант књижевности, али и да истој не жели да припада.  Да су неправда и глупост транспарентни. Но, она не жели да мења ставрност, јер је то немогуће, као што се не може одустати од љубави, јер она никад не губи и увек плеше танго са смрћу, као њен идеални партнер. 

Независно од поменутих постоје фрагменти Амам и Осама. У првом, ауторка се поиграва и најпре говори о опште познатом значењу ове речи, да би је затим поставила као анаграм истичући да тако има моћ да изазове осећаје од сломљености до блаженства, док је друга завршница у којој је самоћа једино што је остало. Такође, уочава се и један контраст. Осама се дешава баш у лето, када све врви од радости и дружења, што показује да арзамаски ужас не бира време. Поменути делови уједно су и оквир Арзамаса.

Из свега наведног закључује се да је Арзамас комплексно дело у којем се кроз смену различитих књижевних елемената посматра не само однос мајке и ћерке, већ и положај писца у друштву. Различитим поигравањима ауторка показује и моћ лексике захваљујући којој се пред читаоцима стално отварају нова поља, која наводе на размишљање да ли је то што читају део личне исповести или је све измаштано.  На крају можемо рећи да је Ивана Димић овим изванредним делом покренула многа питања и поставила озбиљан  задатак будућим ауторима.